Хроника Трећег програма

Последњи, незавршени комад Бранислава Нушића Власт уједно је и последње дело које је имало премијеру у години јубилеја нашег славног писаца. Представу је извео ансамбл Народног позоришта „Тоша Јовановић" из Зрењанина, где је у петак 12. децембра изведена премијера ове комедије. По речима Бошка Милина: као што је тачно примећено, сви наши друштвени проблеми ће нестати онда када Нушић буде престао да буде наш савременик. Да он то јесте и сада, доказују редитељ Душан Петровић који је верно представио Нушићав текст, али га је допунио болним духом времена у којем га данас гледамо. У Нушићевим репликама чујемо речи које су нам познате из данашњих медија, као што су „клиринг, валута, девиза", али Влaст нам није препознатљива по познатим речима, него по познатим ситуацијама које проистичу из мотива који је више пута идентификован у Нушићeвом делу - страсти ка поседовању власти, макар се и не знало шта би била њена сврха, осим незслужено уживање у њеним пратећим појавним облицима.

* * *

Од 7. до 14. новембра одржан је шеснаести Међународни филмски фестивал у Братислави, а за вечерашњу емисију Дејан Петровић издваја филмове Мишела Хазанавичијуса Потрага и Питера Сноудена Устанак. Туробна ратна прича Потрага у ствари је римејк истоименог Цинемановог дела из 1948. године, а протагоносткиња (коју игра Беренис Бежо) је млада францускиња која се, колико из искрених хуманих побуда толико и из жеље да побегне из непријатног породичног окружења, посвећује раду са жртвама рата. Документарни филм Устанак је необично ангажовано остварење - хрестоматија сировог немонтираног материјала, који се без потешкоћа може пронаћи на Јутјубу и друштвеним мрежама. Захваљујући снимцима које је Сноуден одабрао, гледаоци имају прилику да прате седам бурних дана у шест земаља региона (Јемену, Сирији, Египту, Либији, Тунису, Бахреину), и то из прве руке и из уличне перспективе.

* * *

Драмски писац и позоришни критичар, Добривоје Илић, преминуо је 27. септембра у Велингтону на Новом Зеланду. Његов најпознатији комад Јоаким први је режирао Градимир Мирковић 1978. године, а потом су 1979. ову представу редитељски уобличавали и Желимир Орешковић, као и Миња Дедић. Такође су извођене и друге Илићеве драме, попут Где год има бостана, доћи ће до брања (редитеља Јован Ристић), Стара продавница реткости (у режији Милош Лазин), Није Нова Година мачка у џаку (редитеља Јагош Марковић), као и Зона сумрака коју је сам режирао. Како пише Александар Милосављевић: о драмском писцу сведоче његови комади. Целетови нису „сабрани" у књигу. О позоришном хроничару сведоче критике које је написао. Цале је своје говорио у етар. О човеку, након његовог одласка, сведоче његови пријатељи. Цале је своје оставио много пре но што је напустио овај свет. Остала су, ипак, сећања, спорадична, фрагментарна, исцепкана тмурним временом у којем се преселио на Нови Зеланд, али и свим оним што је потом уследило.

Уредница емисије Тања Мијовић.