Антје Дице: Партиципативно позориште после 1989 – случај Кристоф Шлингензиф

Антје Дице указује да су деведесете године обележиле дебате о томе које левичарске политике и политички ангажоване уметничке праксе могу још увек бити значајне и у којој мери оне могу да поврате своју друштвену релевантност. Овај проблем није био само повезан са дезинтеграцијом и падом Источног блока, већ такође са кризом западне лево оријентисане уметности и политике још од гашења покрета из 1968. године.

Са поставком представе Роки Дучке ‘68 у позоришту Фолксбине на тргу Розе Луксембург у Берлину 1996. године, Кристоф Шлингензиф и његова трупа покушали су да реше ово питање преиспитивањем левичарске политике и уметничког наслеђа шездесетосмашког покрета. У овом подухвату, Руди Дучке као централна икона западно-немачког протеста, био им је узор и полазна тачка. Ова позоришна поставка састојала се од поновног увођења форми политичке акције, перформанса и партиципације публике. Извођачи су уложили труд да активирају публику на еманципаторски начин. Они су то чинили дидактичким средствима, директном акцијом и партиципативним извођачким методама. Ауторка, дакле, разматра специфичан допринос продукције Кристофа Шлингензифа која на занимљив начин доводи у питање активизам у позоришту у ситуацији после преломне 1989. године упоређујући његову технику присвајања, тзв. субверзивне афирмације и легитимизације са онима које је користио и Ное Словенишен Кунст/Лајбах.

Текст је превела Наташа Миловић.

Уредница Оливера Нушић.