Алис Манро: Мржња, пријатељство, удварање, љубав, брак

Алис Манро (1931) спада у водеће канадске приповедаче, а по оценама критике и једна је од најзначајнијих савремених књижевница. Објавила је тринаест збирки приповедака, као и роман Животи девојака и жена. Поред овог романа, на српски су, у издању Агоре, објављене и њене збирке прича Бекство (2004), Превише среће (2011), као и њена најновија књига Голи живот (2013).

Збирке приповедака су јој три пута добијале награду Гавернор - најпрестижније књижевно признање у Канади, а два пута су овенчане наградом Гилер. Године 2009, за животно дело је одликована Међународном Букеровом наградом.

У образложењу Нобеловог комитета Шведске академије, каже се да је Алис Манро Нобелову награду добила "због изванредних приповедачких способности, остварених у кратким причама, жанру који је Академија до сада ретко награђивала. Алис Манро је књижевница са потврђеним даром за фино приповедање, које се одликује јасношћу и психолошким реализмом. Њене приче су најчешће смештене у мале градске средине, где се људи боре за опстанак, што често резултира лошим везама и моралним конфликтима, проблемима који произилазе из генерацијских разлика и судара животних амбиција. Њени текстови углавном се баве свакодневним, али животно важним догађајима."

Једно од најупадљивијих својстава ових прича јесте њихова лоцираност у малим местима југозападног Онтарија. Слично као у делима Вилијема Фокнера и Фленерија О'Конора, јунаци долазе у сукоб са ускогрудим схватањима средине и супротстављају се дубоко укорењеним традицијама. Та конфронтација, међутим, у овим причама најчешће остаје невидљива, затомљена у свести главних јунакиња (жена у преломним годинама живота, различитог порекла и образовања), док приповедачку тензију генерише однос између привидно непомућеног тока стварности и стремљења ликова из прича.

Причу Мржња, пријатељство, удварање, љубав, брак са енглеског је превео Предраг Шапоња, а збирку под истоименим насловом објављује издавач Агора.

Уредник циклуса Радмила Глигић