Хроника Трећег програма

Овогодишње Стеријино позорје одржано је у Новом Саду од 26. маја до 3. јуна. Фестивал је почео уводним говором глумца Небојше Дугалића, а потом је изведена представа Уносно место, према тексту Александра Николајевича Островског, у режији Егона Савина и продукцији Југословенског драмског позоришта. Осим о овој, Ана Тасић пише и о другим представама изведеним на овој позоришној смотри: Ожалошћена породица (према драми Бранислава Нушића, у режији Николе Пејаковића и продукцији Народног позоришта Републике Српске из Бања Луке), Госпођа Олга (текст Милутин Бојић, режија Горчин Стојановић, продукција Народно позориште из Сомбора), Госпођа министарка (према драми Бранислава Нушића, у режији Тање Мандић Ригонат и продукцији Позоришта „Бошко Буха" из Београда), Бизарно (текст Жељко Хубач, режија Снежана Тришић, продукција Народно позориште из Београда), а биће речи и о комаду Биљане Србљановић Принцип - мали ми је ово гроб који је прво изведен у режији Дина Мустафића као копродукција Битеф театра из Београда, Хартефакт фонда и Камерног театра из Сарајева; а потом и у режији Михаила Задара и продукцији Шпилхауса из Беча.

*     *     *

Нову збирку песама Маје Даковић недавно је објавила о издавачка кућа МостАрт из Београда. Како коментарише Лука Прошић, песникиња је управо у овој збирци достигла једну поетску кристализацију, исписујући најбоље и најхрабрије песме као својеврсне инсталације. Наиме, ауторка „инсталира" речи и тако открива њихове домете, рационалне и ирационалне, као и рационалне ирационалности, у чему се и састоји њена нова поетика у односу на раније збирке, попут Разлике (објављене у Књижевној општини Вршац 2005. године), Тишине (која је такође објављена у КОВ-у 2007), потом Мозаик (која је штампана 2010. у издању Бранковог кола из Сремских Карловаца) и Лекције (коју је ауторка сама објавила 2012).

*     *     *

У издању Завода за уџбенике из Београда недавно су објављена Сабрана дела Душана Ковачевића у пет књига које је уредила Слађана Илић. У овом петокњижју сабрано је двадесет Ковачевићевих драма, почев од његове прве позоришне драме Маратонци до најновијег комада Кумови. Заједничка нит која повезује сабране драме јесте преиспитивање породице: са малим изузецима, наш писац испитује живот градске породице, угрожене поништавањем свих традиционалних вредности, од морала до религије, а изложене притисцима конзумеристичког друштва, медија и криминала; такав свет види свој одраз у кривом огледалу у којем је све могуће па и, како вели писац, да позориште потказује живот. Поглед Душана Ковачевића је, у суштини, песимистичан, а овај закључак се намеће после поновног читања његових драма Сабирни центар, Балкански шпијун, Урнебесна трагедија, Доктор Шустер, Живот у тесним ципелама и Свети Георгије убива аждаху. Суочен са насиљем које га је опколило са свих страна, драмски јунак Душана Ковачевића може само да, препун очајања, узвикне као Невен у Урнебесној трагедији: „Ко сам ја?", пише Радомир Путник.

Уредница емисије Тања Мијовић.