Јасмина и Владимир Ноцић: „Језик лудила и рационалистички дискурс”

У предговору за прво издање своје докторске тезе Историја лудила у доба класицизма (1980), Фуко одређује главне тачке свог пројекта - исписивање историје искључења лудила од стране разума, искључења које је пре свега обележено једним двоструким кретањем. С једне стране, подјармљује се и затвара лудило, лудило које увек вреба из не-мишљеног, из спољашњости, лудило крцато утварама, нељудским крицима, апокалиптичним привиђењима, без јасне границе између јаве и сна; истовремено, као други моменат тог покрета јавља се конституисање разума, који се управо у том кретању „коначно устаљује у царству истине". Полазећи од овог увида, Јасмина и Владимир Ноцић настоје да истакну један нарочити аспекат искључења лидила, наиме, анулирање језика лудила путем афирмације рационалистичког дискурса, то јест поретка говора. Анализирајући начине на које се језик лудила затвара и укида кроз рационалистичку дискурзивну праксу психијатрије 19. века, аутори се пре свега ослањају на ставове самог Фукоа, уз коришћење теорије Пола Грајса као репрезентативног примера.

С обзиром на то да је у фокусу интересовања Јасмине и Владимира Ноцић језик, они на примеру прагматике, као лингивстичке дисциплине, показују како се кроз једну дискурзивну праксу, насталу 70-их година двадесетог века у оквиру позитивистичких научних области, афирмише рационалистички дискурс у језику употребљеном у социјалном контексту, при чему се језик лудила ставља у сферу коју издваја и сам Фуко, у сферу ћутње.

Уредница емисије Тања Мијовић.