Радоман Кордић: Уместо помена Раду Кузмановићу

Не само да су Раде Кузмановић и Радоман Кордић били колеге које су годинама радиле на Трећем програму Радио Београда, нити је овде реч, напросто, о пријатељству, већ пре свега о сусрету сјајног писца и изванредног филозофа књижевности, о прожимању два самосвојна дела изван свих канона. У уводној белешци Радоман Кордић пише: "Раде Кузмановић није обичан писац. Ни помен њему у част не може бити обичан. Усуђујем се, стога, да овај текст, који уопште није пригодан и који је писан с другом наменом, објавим као помен. Текст је, наиме, писан као илустрација теоријског проблема абјекта и абјекције, као покушај психоаналитичког разумевања абјектне књижевности. Тиме је одређено и тумачење Кузмановићеве прозе у овом спису, једног проблема његове прозе. Штавише, текст, који објављујем као помен на свога пријатеља, извучен је из списа који није завршен. Разуме се, не знам ни како ће изгледати коначна верзија ни списа ни овог текста у њему. Сигурно је да ће бити знатно измењена". А у самоме тексту Кордић на свој, пажљив и акрибичан начин, анализира мотиве Кузмановићевих прича, нарочито проблем "абјекта". Проблем абјекта у књижевности, абјектне књижевности он настоји да захвати у анализи Кузмановићеве приповетке Све ми припада из збирке ање, ање из 1995. године. „Абјект и абјекција су нека врста прошивка Кузмановићеве прозе", пише Кордић. „На први поглед, прича Све ми припада не разликује се од других Кузмановићевих дела. Писана на је исти начин, с истом опсесивном прецизношћу, с истом усредсређеношћу на микрореализам опажања и стварности као и било које његово дело. Разликује се, такође на први поглед, утолико што је једини предмет ове приповетке абјект, који, заправо, и није абјект, није чисти абјект, није одређен као абјект. Још мање је објект, иако је објективизован. Разликује се и по извесној неодређености, скривеном смислу наслова, неуобичајеној за Кузмановића. Он све објашњава, наслов књиге (објашњава и наслов књиге у којој се налази ова прича), зашто пише нову верзију књиге, зашто каже ово а не оно. И то не чини зато да би досегао идеал једнозначности, прецизност апсолутног дела (мада му та идеја није била сасвим страна). Ништа за Кузмановића није довољно прецизно ни довољно јасно, да не би захтевало додатна разјашњења, да не захтева још објашњења, такорећи, бескрајно прецизирање, бескрајно затварање."