Музика ослобођења – о алтернативном универзализму латиноамеричке музике

Када се порторикански регетон кантаутор Бенито Антонио Мартинез Окасио, познатији као Бед Бани, појавио на Левис стадиону у калифорнијској Санта Клари, на полувремену америчког Суперобула у фебруару ове године, публика га је дочекала са одушевљењем. Најзад, у питању је недвосмислено велика и награђивана звезда америчке естраде која рутински заузима места на врху листа најслушанијих музичара на свету, а чији спотови бележе милијарде прегледа на Јутјубу. Супербоул је игра великих бројки, а бројке Бед Банија су недвосмислено велике и јагма коју је његов наступ изазвао на глобалном нивоу несумњиво је повратила инвеститорима сваки уложени долар. За америчку конзервативну јавност, међутим, наступ је био скандалозан – не зато што регетон музика носи стигму ниске и вулгарне културе, не зато што су Банијеви текстови препуни ласцивности и експлицитних референци на секс – све су то ствари које је либерализована америчка култура давно апсолвирала и интериоризовала.

Оно што је било окидач за салве саблажњавања и увреда, међутим, била је чињеница да је скоро цели наступ био на шпанском језику, а да је, након традиционалног поздрава „Боже, благослови Америку!“ Бед Бани узео да набраја земље оба америчка континента на које би тај благослов требало да се односи, док су се иза њега вијориле заставе латиноамеричких и карипских земаља. Није, додуше, било политички проблематичних застава Мексика и Кубе (корпоративна субверзија има своје границе), али и ово је било довољно да се наступ пропрати као прворазредни јавни скандал над којим се дан-данас саблажњавају поштени амерички десничари „који су само хтели да гледају фудбал са породицом“.

Да ствар буде још апсурднија, наступ Бед Банија – бар номинално – био је у потпуности у складу са прокламованом трампистичком стратегијом „Нове Монроове доктрине“, у којој се у новонасталом мултиполарном свету два америчка континента ограђују као забран и игралиште у песку Сједињених Америчких Држава. Трампов електорат, међутим, није у стању да пређе ни преко овог елементарног империјализма који већ на нивоу језика и симболике утапа шаролику културу Западне хемисфере у америчком лонцу за топљење. Америци је потребан амерички универзализам, али не такав. Панамерички идентитет хиспанојезичког, или пре „латинског“ дела света представља нелојалну конкуренцију које се свемогућа глобална империја плаши, чак и када долази у облику скаредних песмица уз које омладина тресе задњицама.

На чему се заснива латиноамеричко културно јединство и коју улогу у њему игра музика, који је њен политички и субверзивни потенцијал, какву врсту духовне мобилизације она нуди, и да ли је у питању етнички, расни или класни идентитет, објасниће нам хиспаниста и ауторка подкаста „Мала Колумбија“ Тамара Николић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић