Песма и балканизација – о музици као кохезивном фактору поствизантијског културног простора

„Балканизација“ представља ружну реч модерног политиколошког жаргона којом „пристојни народи“ и „уређена друштва“ плаше децу и обезбеђују додатна средства за војне буџете. Иако политички хаос, дионизијска нерационалност и разобручена конфликтност могу да снађу било кога, „зна се ко овде воли да се балканизује“. Балкан, као простор вечитог варварства, политичке недораслости и европског патерналистичког презира није без разлога назван „лево плућно крило Блиског истока“, осуђен на сталне сукобе, корупцију и економску стагнацију док се не појави неко са стране да „заведе ред“, „изгради мостове“ и објасни дивљим домороцима да је „сарадња боља од сукоба“. Претпоставка која стоји у корену ове слике јесте да су народи Балкана (као и Блиског истока) до те мере „обузети мржњом“, да не могу уопште да поднесу било какав контакт са оним другима. Знате – као што је случај са различитим етничким, расним и религијским групама у просперитетним земљама Запада.

Контрапункт који се најочигледније супротставља овој патерналистичкој и колонијалистичкој слици јесте – музика. Земље Оријента у најширем смислу не само да представљају истинско „слободно тржиште идеја“ и простор дубинског мултикултурализма, него та заједничка културна сцена деценијама успева да одоли притисцима глобализације на начин на који то не полази за руком и неупоредиво богатијим и моћнијим културама. И ту се, одједном, појављује проблем. „Мир, помирење и регионална сарадња“ су добра ствар ако њом руководе западне невладине организације и ако се спроводи под егидом безличне глобалистичке културе, али ако се она манифестује кроз масовну популарност „погрешне музике“ и „негативних узора“, она одједном постаје нешто малигно, забрињавајуће и чак опасно.

Шта један музички жанр чини опасним, а шта безопасним, зашто „оријентална“ музика прелази границе које грађанска култура никако не успева да савлада, колико су дубоки корени заједничког идентитета на поствизантијском простору и шта ту културу чини глобално продорном, објасниће нам филозоф Дарко Делић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић