Вид, лик, икона – како се Византија надовезала на Платонову критику подражавања

Чувена изрека америчког математичара и филозофа Алфреда Норта Вајтхеда саопштава да је „историје филозофије само серија фуснота на Платона“. Тога можда није био свестан велики број забринутих грађана, који је претходних недеља са незадовољством посматрао неких милион људи који стрпљиво стоје у редовима како би се поклонили Богородичном појасу – хришћанској реликвији која је у Београд стигла из светогорског манастира Ватопед. Теза која се у то време могла чути међу присталицама, условно говорећи, „прогресивних“ и „просветитељских“ погледа на друштво и државу, поред незаобилазне бриге да се „квари омладина“ и „богови не поштују на начин на који то прописује држава“, била је да Српска црква и верници губе из вида „суштину“ вере и поклоњења и падају у некакав наопаки, пагански фетишизам.

Неко ко се мало више бавио историјом теологије – појма који је, узгред буди речено, у широку употребу увео Платон – могао би указати на то да је питање правилног односа смртног појединца према божанству и вечности тема која се скоро читав један миленијум активно разматрала унутар зидова Платонове Академије, све до тренутка када ју је – као реликт паганске прошлости – укинуо ромејски цар Јустинијан. Али ако је Платонова школа била укинута, Платонове теме нису биле заборављене, па расправа између присталица неоплатонистичке школе интерпретације икона и других сакралних предмета у „миметичком кључу“ и једне нове теолошко-онтолошке концепције уметности – коју бисмо ми данас назвали „ортодоксном“ – представљаће једну од најживљих филозофских расправа византијског света, која ће се настављати уз прекиде све до пада Цариграда и преношења (платонистичке) бакље иконописцима и богословима у далекој Московској кнежевини. Сукоб иконобораца и иконопоштоватеља у Византији представља један од најбурнијих (и историјски најкрвавијих) чисто филозофских спорова људске повести, и његови одјеци могу се чути и данас у подељеној српској јавности на рубовима простора који често називамо Византијским комонвелтом.

У чему је суштина филозофског спора око икона, како се ова тематика из патристике пренела у рану, а из ње даље у позну византијску филозофију, како се византијско поимање иконе преноси на модерно схватање уметности, и шта из свега тога може да научи модерно друштво, објасниће нам филозоф Константин Ранђић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић