Појас Пресвете Богородице ‒ историја и предања
Гост: проф. др Драгољуб Марјановић, Катедра за историју Византије, Филозофски факултет Универзитета у Београду
Појас Пресвете Богородице једна је од највећих хришћанских светиња, а чува се у грчком манастиру Ватопеду у „Врту Пресвете Богородице”, како често називају Свету Гору. Та хришћанска реликвија припадала је Пресветој Богородици од времена њеног боравка на земљи. Према предању, појас је исплела сама, од камиље длаке. После њеног уснућа и успења, појас је предат апостолу Томи и у првим вековима чуван је у Јерусалиму, а у четвртом веку пренет је у Кападокију. У време владавине цара Аркадија (крај четвртог и почетак петог века), премештен је у Цариград, а током владавине Лава I био је смештен у златном ковчегу за краљевски печат Халкопратијске цркве у Цариграду. У време владавине Јустина II (друга половина шестог века), у храму је изграђена посебна капела у којој се чувао појас Пресвете Богородице. У току владавине цара Лава VI Мудрог (прва половина десетог века), појас је пренет у палату како би исцелио болесну владареву жену ‒ царицу Зои, која је у знак захвалности Пресветој Богородици златним концем извезла цео појас, који је тако добио свој данашњи изглед.
У време цара Манојла I Комнина (1143‒1180) званично је установљен празник Полагање појаса Пресвете Богородице (31. август), док је раније слављен заједно са Покровом Пресвете Богородице (1. октобар). Свети појас био је у Цариграду до 12. века, а после пораза Исакове војске у борби са бугарским царем Асеном (1185), украден је и пренесен у Бугарску. Појас Пресвете Богородице имао је богато путешествије ‒ од Јерусалима, Кападокије, Цариграда, Бугарске, а у једном периоду део појаса био је и у Србији. Свети кнез Лазар је тај појас, са делом Часног крста, поклонио манастиру Ватопеду, где се и данас чува у олтару манастирске саборне цркве.
У овонедељној Ризници, са нашим гостом проф. др Драгољубом Марјановићем разговарамо о појасу Пресвете Богородице ‒ историји и предању.
Аутор и водитељ: Душанка Зековић
Коментари