Парћанска коњица поново јаше – геополитика Блиског истока као вечно враћање истог

Херодот сам почетак своје Историје, канонског првог текста светске историографије, посвећује питању односа Европе и Азије и њиховог вековног сукоба, настојећи да установи „ко је први почео“, тј. ко је коме први отимао жене и палио градове, па самим тим има право да захтева, а затим огњем и мачем и спроведе некакву „божанску ретрибуцију“. Притом, не треба никада заборавити, да за Херодота појам „Азија“ значи, практично, искључиво оно што данас називамо Блиским истоком“, баш као што његов појам „Европе“ подразумева Балканско полуострво од Крита до Дунава и јужно Апенинско острво са Сицилијом.

Списак увреда и претензија био je импозантан још у Херодотово време, а након његовог времена је постао још импозантнији. Зевс отима Европу и на Криту оснива цивилизацију која ће касније дати име целом континенту. Парис отима Хелену и навлачи на конфедерацију хетитских градова гнев и освету микенско-ахејске цивилизације. Кир Велики осваја хеленске градове Јоније. Атињани пале Сард. Персијанци пале Атину. Картагињани освајају Сицилију. Помпеј Велики осваја Источно Средоземље. Марко Лициније Крас води против Парћана неопрезну експедицију која бива збрисана. Четиристо година касније исту ствар са истим успехом покушава цар Јулијан Апостата. И то су само најбурнији догађаји из Антике! Омејадски калифат осваја Пиринејско полуострво. Крсташи заузимају Јерусалим. Турци долазе до Беча. Енглези и Французи деле Блиски исток као славску погачу после Првог светског рата.

Историја Блиског истока делује као ватромет ратова, криза, покоља и масовних миграција, прошараних малобројним периодима просперитета који ретко трају дуже од једне генерације и практично увек проистичу из хегемоније који ова или она империја успе да успостави над овим простором. „Блиски исток“ делује као синоним за вечни конфликт, притом народи и државе овог региона из века у век избацују нове генерације младих људи који су истински уверени да за њихову земљу вреди гинути и борити се. У овом региону повесни ток заиста делује као вечно враћање истог, током кога свако ново покољење проналази нове начине да понови старе грешке.

Како појмовно и географски ограничавамо Блиски исток, зашто је овај простор увек био толико омиљен богу Марсу током толико различитих историјских периода, колико се политичке теорије и праксе овог простора разликују од представа на Западу и које је његово место у новом свету који се рађа, објасниће нам политиколог Александар Наџаров са московске Високе школе економије.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић