Пола Макса

Присуствовали су последњим грчевима живота у њеном нагом, измученом телу. Владао је напети мук док су стотине очију посматрале ту језиву представу. Рана на грудима је престала да крвари. Дрхтање удова се смирило. Полако је смрт овладала њеним лепим телом. Тамне мрље почеле су да се појављују око очију, грла...

Умећем доведеним до савршенства, Макса, Принцеза крви, је умрла. Поново.

Овако гласи почетак аутобиографског чланка „Ја сам најлуђа жена на свету" објављеног у једном париском часопису 1940. године.

Сваке вечери, сезону за сезоном, од 1917. до 1928. Пола Макса је умирала за посетиоце који облећу чудно позориште у Паризу познато као „Гран Гињол".

Када би се повела прича о првој „краљици вриска", већина љубитеља жанра указала би на Феј Реј, чији је врисак овековечен у „Кинг Конгу" из 1933. године. Посвећенији филмофили могли би отићи још даље, до звезда немог филма као што су Грета Шрёдер („Носферату") и Мери Филбин („Фантом из опере").
Иако су све ове жене оставиле неизбрисив траг у кинематографији, издвајање било које од њих као прве „краљице вриска" подразумева две претпоставке: да је архетип рођен на филмској траци и да припада искључиво хорор жанру.

А заправо, жена која има највише права на ту титулу била је позоришна глумица, а своју славу дуговала је театру чији су корени били повезани са раним обликом извештавања о правим злочинима.

У данашњој Клепсидри на Радио Београду 2 слушаћете причу о многим смртима Поле Максе и париском позоришту „Гран Гињол" у којем је глумила.

Емисију уређује и води Милица Шпадијер.