Између културне маргине и златног рудника – о односу стрипа и филма

Пре десет година, снимање суперхеројског стрип-филма био је сигуран начин да се поломе биоскопске благајне, а продуцентима заради богатство широм света. Доминација овог жанра, а поготово америчке издавачке куће „Марвел”, глобалном културом и маштом била је толика да је српски теоретичар филма Борис Трбић једном приликом приметио како „нешто што је у стању да произведе милијарду долара није филм”. Сличну пресуду донео је прослављени редитељ Мартин Скорсезе, који је изјавио да суперхеројски филмови „једноставно нису кинематографија”, већ су више налик на некакву циркуску представу.

Шта год били, златно доба стрип-филма изгледа да је завршено, али то не значи да овај филмски жанр нема своју будућност. Два стриповска титана и љута ривала – Ди-Си и „Марвел” – ових дана експериментишу настојећи да установе шта је оно што још увек има, а шта нема прођу код глобалне публике. Нови „Супермен” у режији Џејмса Гана је, како изгледа, погодио жицу и овенчан је ловорикама (мада је далеко од великог комерцијалног успеха); „Чудесна четворка” Мета Шакмана је, упркос великим напорима на реестетизацији жанра и веома позитивним критикама, разочарала на благајнама. Поред увек занимљиве теме различитих филозофија (sic!) са којим ова два издавача приступају својим причама, природно се поставља питање шта се дешава са жанром који је више од деценије дефинисао биоскоп.

Да ли се публика заморила од стрип-филмова, шта је естетику стрипа чинило толико комерцијално потентном (а шта је чини данас), да ли је Холивуд оголио америчку стрип-сцену као површински коп и какву будућност има стрип а какву стрип-филм, разговараћемо са песником и теоретичарем стрипа Павлом Бањцем.

Аутор емисије: Никола Танасић