Вердијев „Фалстаф”

„Фалстаф” је Вердијева последња опера. Велики италијански мајстор имао је осамдесет година када је коначно остварио своју највећу жељу, да напише комичну оперу. У томе му је помогао Ариго Боито. Наиме, неколико година после настанка опере „Отело”, Боито је Вердију предложио либрето на тему још једног Шекспировог лика – комичног Фалстафа. Верди је заинтересован, али писмо упућено Боиту говори и о одређeним сумњама: „Предлажући ми Фалстафа, зар никада нисте помислили на огроман број мојих година”, пише Верди и додаје: „Шта ако не будем смогао снаге да га завршим?” Боито је у то време већ врло добро познавао композитора, разумео његову зебњу, али је исто тако знао и да би као подстицај на стварање било довољно испровоцирати велики композиторов его. Зато му је у писму одговорио: „Чињеница је да никад нисам мислио на Ваше године ни док сам разговарао с Вама, ни док сам Вам писао, ни док сам радио за Вас. Постоји један аргумент јачи од година, а то је следеће: после ’Отела’ људи су коментарисали како није могуће завршити каријеру на бољи начин. Али, целог живота сте трагали за добром темом за једну комичну оперу и говорили сте да у вашој глави већ постоји мисао о уметности која је подједнако племенита и пуна радости. И само је један начин да превазиђете ’Отела’ ‒ да се са Фалстафом тријумфално повучете са сцене. Пошто сте приказали све крике и вапаје људског срца, зар није добро да завршите провалом смеха – тиме ћете свакако задивити свет”.

Испоставило се да је Боито био у праву, јер је „Фалстаф” стварно задивио свет. То је једна од најкомплекснијих и најлепших комичних опера свих времена; врцавог духа, пуна драмског набоја, игре речима, комичних обрта и мајсторски обликованих музичких детаља. Она је резултат целокупног умећа које је Верди накупио током изузетне каријере. Није неуобичајено мишљење да је то његово животно ремек-дело, чак и тестаментарно јер је последње. Преминуо је седам година после фантастичног успеха на премијери у миланској Скали 1893. године, а поред његове постеље седео је Боито, који је у једном писму рекао и ово: „Док компонујете комичну оперу, не мислите на умор. Трагедија ствара патњу и у ономе ко је пише, али шала и смех разгаљују тело и ум. Осмех ствара нову нит на мрежи живота, а игра у уметности постоји да бисмо стварали уметност која нас весели”. Боито је такође рекао и да не зна за дело које је дубље продрло у дух нације, које је унело више радости, снаге, истине, светлости, здравља, интелектуалног подстрека. И други су то осетили. Рихард Штраус и Феручо Бузони су, на пример, писали Вердију како су после „Фалстафа” прошли кроз праву револуцију духа и осећања, која је означила нову фазу у њиховом уметничком животу.

Као и у неколико претходних остварења, Верди се и у „Фалстафу” послужио драмским предлошком свог омиљеног писца Вилијама Шекспира. Заправо, у овој су опери спојене сцене из различитих Шекспирових драма – „Веселе жене виндзорске” и „Хенри IV”, мада има и назнака „Сна летње ноћи”. С обзиром на то да је у питању комедија, Верди је добио могућност да као никада до тада музичким детаљима одговори на вербалне елементе драме. Другим речима, слушалац је просто бомбардован разноликошћу ритма, оркестрације, мелодијских мотива и хармонских средстава. Материјал који би некада послужио за целу нумеру сада је кондензован на малом простору, а велики део ових свежих идеја заправо произлази из самог говорног текста. И зато је драмски ритам дела убрзан – стално се нешто догађа, радња тече без предаха. Ово је заиста јединствен пример колико се једна опера може приближити реалном сценском времену.

Прича говори о раскалашном витезу сер Џону Фалстафу, некадашњем пратиоцу енглеског краља Хенрија V, а сада времешном, буцмастом пијанцу и женскарошу, који због немогућности да плати рачуне у једној крчми у Виндзору решава да искористи свој шарм не би ли се извукао из невоље. У интригу увлачи две жене богатих трговаца, али оне одлучују да се нашале са њим тако што ће га намамити у замку и довести у непријатну ситуацију. Алиса и Мег му заказују лажни љубавни састанак, који се додатно закомпликује непредвиђеном љубомором Алисиног супруга Форда. И то је тек део заплета комедије у којој, ипак, неки налазе и црте Вердијевог песимизма. Заснивају то на чињеници да ако само мало зађемо испод површине, налазимо како се сва она узвишена осећања љубави и части заправо излажу пародији. Музика у „Фалстафу” је најинтензивнија управо онда кад приказује изврнуту страну љубави – Фордову љубомору, или погрешно схватање части – у Фалстафовом циничном монологу. Речи из једног Вердијевог писма биле су кључ за овакво тумачење: „Мислим да је живот”, пише Верди, „најглупља ствар на свету, можда чак и горе од тога. Шта радимо, шта смо урадили и шта ћемо урадити? Све у свему, одговор је понижавајући и у ствари неподношљив – ништа”. А свакако да се тај Вердијев песимизам очитава и у речима из славне фуге Tutto nel mondo è burla, у чувеним Фалстафовим последњим речима: „Све на свету је шала, јер је човек рођен као комедијаш. Његова вера у срце сузбија разум... Смејте се, јер свако је смртан. Али најслађе се смеје онај ко се последњи смеје”.

На снимку који ћемо слушати 22. марта од 19 сати, ове речи изговара италијански баритон Анселмо Колцани, док остале улоге тумаче: Габријела Тучи, Регина Ресник, Марио Серени, Џудит Раскин, Луиђи Алва и Розалинд Елајас. Диригент је Леонард Бернштајн ‒ он је управо овом опером дебитовао у Мету, заједно са чувеним редитељем Франком Зефирелијем, који је 6. марта те 1964. „Фалстафа” и поставио на њујоршкој сцени. 

Опера има три чина и једну паузу, у којој ћемо емитовати интервју са Јаником Незе Сегеном, који је овај архивнски снимак одабрао, као и најаву за наредни пренос из Метрополитена.

Уреднице су Горица Пилиповић и Маја Чоловић Васић.