Естетика и идеологија – о политички лепом и ружном

Не само да је саморазумљиво да идеологије имају своју естетику, него је одређена политичка естетика обично најлакши начин да се препозна нечија идеолошка припадност, политички став, или, како се то данас уобичајено назива, „политика идентитета“. Пре двеста година смо имали буржоаски стил облачења, пре сто година смо имали аријевске стандарде лепоте, пре педесет година протестну музику, док данас са лакоћом препознајемо „феминистичке фризуре“, „традиционалну мужевност“, или „либерални дизајн“. Естетика је незаобилазни део нашег политичког језика, а своју идеолошку припадност и (културолошки контекстуализовану) етичку врлину сигнализирамо (sic!) преко упадљивог конформирања одређеним стандардима лепог и ружног.

Ова прича постаје неупоредиво комплекснија када се у политички дискурс увуку различити уметнички правци. У Србији је гигантомахија која се води између присталица условног „рокенрола“ и условног „турбофолка“ један од најбеспоштеднијих идеолошких конфликата у земљи. У САД се брутализам и модернизам у архитектури везују за левицу, а Ар Деко, неоромантизам и неокласицизам за десницу, па се воде огорчене битке за „визуални идентитет“ америчких градова. На глобалном нивоу, а поготово у свету видео-игара, стандарди женске лепоте постају бојиште око кога се страствено сударају главама припадници либералног и традиционалног погледа на свет.

Која је веза естетике и идеологије, како се лепо и ружно користи у политици, како естетске моде кореспондирају са историјским епохама и на који начин се манипулише естетским представама у циљу политичке индоктринације, разговараћемо са филозофом Луком Рудићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић