Аида Ђузепа Вердија

Током изузетне каријере дуге шест деценија, Ђузепе Верди (1813–1901) компоновао је 26 опера, од којих је најмање половина део тзв. гвозденог оперског репертоара. Опера „Аида” међу њима има посебно место.

До Вердија су први предлози да компонује оперу за Египат дошли крајем 1869. године. Иако он није открио од кога је дошао тај позив, претпоставља се да је то највероватније био Камиј Ди Локл, његов сарадник на либрету за „Дон Карлоса”. Верди је тај предлог одбио, углавном зато што у том тренутку није могао да пронађе одговарајућу причу која би му се допала. Такође, Верди је раније добио позив и од директора новосаграђене Каирске опере да компонује оду која би се извела приликом отварања ове оперске куће, изграђене у част Суецког канала.

Ди Локл је, иначе, причу на којој је заснован либрето, добио од Огиста Маријета, који је 1859. отишао у Египат да за потребе француске владе прибави античке рукописе за Лувр. Маријет се заљубио у Египат, заинтересовао се за археологију и с временом постао велики стручњак, потом и помоћник директора Лувра за египтологију. Касније се и преселио у Египат поставши куратор за античке споменике египатског кедива и оснивач веома значајног музеја у Булагу. У ретким тренуцима слободног времена написао је поменуту новелу о старом Египту, реалистичну што се тиче историјског амбијента, али фикцију у погледу ликова и заплета. Сматрао је да ће ова кратка прича бити добра основа за дело којим ће се отворити нова Каирска опера. Са инструкцијама да заинтересује за њу Вердија, Вагнера или Гуноа, дао ју је Ди Локлу који се надао да ће Верди прихватити, али није био сасвим убеђен. Одлучио је да буде пажљив и тактичан, и очигледно је у томе успео.

Антонио Гисланцони (1824–93), писац и песник, и творац око 85 либрета, написао је потом либрето у коме је само назначено да се опера дешава у „древном Египту, у доба фараона”, што може изгледати нејасно, али јасан је био правац да се драми приступи као миту, а не на антрополошки или историјски начин.

„Аида” је премијерно изведена у Каирској оперској кући 1871. Највећа од свих опера, има епску позадину за оно што је у суштини интимна љубавна прича. Препуна је величанствених сцена, али у њој се никада не губе из вида њена три главна лика. Мало је опера које се могу поредити са „Аидом” у смислу истраживања сукоба личних емоција и јавне дужности, а можда ниједна друга није остала до данас тако једногласно цењена од стране публике и критике. „Аида” се издваја и међу Вердијевим ремек-делима. Она је једноставно синоним величанственог оперског спектакла. Међутим, све је то у служби снажне драме која је композитора инспирисала да створи јединствену музичку палету за ову оперу ‒ своју најмоћнију музику и најизазовније улоге. Партитура „Аиде”, софистицирани пример италијанског романтизма, прожета убедљивим елементима мистерије и егзотике, поред сјајних солистичких деоница, врло је богата и узбудљивим оркестарским детаљима, сложеним ансамблима и балетом и, наравно, хоровима! Управо је огромним патриотским хоровима прикладно пренета величанственост теме, а међу њима је свакако најзначајнија незаборавна Тријумфална сцена у другом чину. Овакве (јавне, масовне) сцене често служе као оквири за сола тенора и сопрана који су главни протагонисти: његову заносну „Celeste Aida” на почетку првог чина, њену страствену „Ritorna vincitor!” која следи или арију из трећег чина „Qui Radamès verrà … O patria mia”.

У новој продукцији Меторполитена, сопран Ејнџел Блу коначно остварује дугоочекивани деби у једној од најцењенијих сопранских улога у историји опере, улози етиопске принцезе растрзане између љубави и домовине. Мецосопран Џудит Кутаси ће, након дебија 2024. у Вердијевој „Моћи судбине”, тумачити улогу Аидине египатске супарнице Амнерис, а тенор Пјотр Бечала као војник Радамес употпуњава овај чувени оперски љубавни троугао. У глумачкој звезданој екипи такође су и баритон Квин Келси као Амонасро и бас Дмитриј Белоселски као Рамфис. Музички директор Метрополитена Јаник Незе Сеген дириговаће спектакуларном новом поставком Мајкла Мајера, која уводи публику унутар високих пирамида и позлаћених гробница древног Египта са сложеним пројекцијама и сјајним, задивљујућим анимацијама.

 
Уреднице преноса су Горица Пилиповић и Маја Чоловић Васић.