О Србима и онима који се тако осећају – Српство у свету и српски свет

Када америчке патриоте неку појаву изричито морално не одобравају, они су склони да кажу да је она „неамеричка“ (unamerican), баш као што Руси на Криму и у Донбасу одбојне ствари често знају да назову „неруским“ (нерусские). Амерички црнци, опет, воле да користе пежоративни израз америчких робовласника – озлоглашену „реч на 'н'“ (the n-word) да обележе себе и себи блиске људе – чак и када нису црнци. Српски народ има сличну навику да примере одважног, дрчног, слободарског, инаџијског, а пре свега принципијелно моралног понашања, ко год да се њиме руководи, називају „Српством“, баш као што ће се странцу кога доживљавају пријатељем уобичајено обраћати са „Србине“.

У овој употреби придев „српски“ не означава етничку, па чак ни националну припадност, већ учествовање у једном моралном идеалу, у „српској причи“. Слично томе, када наш народ 1. јануар по јулијанском календару обележава као „Српску нову годину“, није у питању никакво ексклузивистичко отимање Цезаровог календара од Руске, Антиохијске или Јерусалимске патријаршије, већ један обичан, простонародни знак одобравања. Српска култура се тако показује наглашено инклузивном и отвореном за учествовање странаца који, модерним речником речено, са Србима деле заједничке вредности, или који су о различитим поводима и у различитим приликама проливали крв за Србију.

Шта странци виде у Србима и како их Срби прихватају, каквог трага су Срби оставили на различитим меридијанима света, шта значи бити Србином у модерном глобалном друштву, а које се границе могу поставити све популарнијем „Српском свету“, питаћемо сценаристу и филмског уметника, професора сценарија и историје филма на Универзитету технологије Свинбурн у Мелбурну – Бориса Трбића.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић