Модерно варварство између стварне антикултуре и лажне аристократије – случај Конана Варварина

Варварство, као што је познато, није увек имало негативну конотацију коју је попримило у класичној књижевности. Изворно термин за све људе који не говоре грчки (отприлике онако како су за Словене некада сви туђини били „Немци“), у Херодотовој Историји израз је потпуно неутралан и једноставно денотира народе изван хеленског културног круга, према чијој култури и обичајима се Херодот често односи са поштовањем, као у случају, рецимо, персијског дубоког презира према лагању. Платонов однос према варварима је већ амбивалентан – у његовим списима можемо пронаћи искрено одушевљење, рецимо, Египћанима и њиховом дубоко укорењеном и древном традицијом, али истовремено и позив да се Хелени суздржавају од међусобног рата и своје завојевачке (и поробљивачке) амбиције фокусирају на – варваре. Само генерацију касније, Демостен већ користи израз „варварин“ као вредносни суд и увреду, бацајући га као камен према својој омиљеној мети – Филипу Македонском.

Пежоративна идеја „варварства“ као антипода култури и цивилизацији запатила се у римско време, у средњем веку је унеколико потиснута из употребе фокусом на „пагане“, да би васкрсла са ренесансом и одомаћила су безмало у свим европским језицима као својеврсна културна мема. Варварство, притом, није било просто било каква „антикултура“ и „нецивилизованост“, већ управо она која се супротстављала универзалистичкој, ексклузивној и западноцентричној култури, утемељеној на заоставштини грчке и римске класике. На другој страни, лицемерје, искључивост и притајена крволочност такве „цивилизације“ довела је до плиме различитих „неоварварских“ концепција, било да је реч о Русоовом „племенитом дивљаку“, Вагнеровом романтичарском неопаганизму, или Ничеовом „зороастријанском“ нихилизму.

Ту стиже Конан Симеријанац,

црнокос, смркнута погледа,

с мачем у руци;

лопов, пљачкаш, убица,

човек огромне сете и огромне радости,

да својим у сандале обувеним стопалима

гази драгуљима опточена престоља Земље.

(Роберт И. Хауард, Феникс на мачу, 1932. год.)

О Конану Варварину као (анти)хуманистичком филозофском симболу, о смислу варварства и бесмислу цивилизације у постмодерно доба, о старим цивилизацијама и новим варварима, и о дијалектици варварства и цивилизације дуж трансверзале Исток-Запад разговараћемо са књижевником, колумнистом и теоретичарем поп-културе Марком Танасковићем.

Аутор Гозбе: Никола Танасић