Традиционални медији и дигиталне платформе – информативна револуција или нови ниво контроле?

 У последње време, сваки пут када се заврше председнички избори у Америци, светска јавност добије неки нови комуниколошки појам коме је потребно теоријско тумачење. Након Трампове победе 2016. године цели свет се бавио синтагмом „лажне вести“ (fake news), 2020. година отворила је епоху „фактчековања“ и „деплатформизације“ као нових чворишта глобалне цензуре, најзад, једна од централних тема која је пратила последњи изборни циклус и који је кључан за његово разумевање био је појам legacy media. Он се на српски рутински преводи као „традиционални медији“, али та фраза – која на српском подразумева „недигиталне“, „старе медије“ попут телевизије, часописа или новина – не захвата модерну употребу овог појма, јер је реч о „старим и угледним“ новинарским брендовима који већ одавно примарно комуницирају са својим читаоцима преко различитих дигиталних платформи, али имају нарочито место и улогу у јавности.

Особа која је свакако највише допринела распрострањивању фразе legacy media јесте милијардер и технолошки олигарх Илон Маск, који је у октобру 2022. године купио „Твитер“ за вртоглавих 44 милијарде долара, да би га у кратком року претворио у медијску платформу по свом лику и укусу. Маск је раскрстио са праксом агресивне и непрозирне цензуре на платформи и увео институцију (наводно „слободних“ и „неконтролисаних“) „напомена заједнице“ као коректив за лажне вести и дезинформације, реактивирао је читав низ забрањених налога (од којих је најславнији свакако налог председника Трампа) и укинуо је институцију тзв. „плавих печата“ – својеврсну аристократску класу твитера – понудивши привилегије „твитер елите“ свима који су спремни да плаћају месечну претплату. Сличан режим влада и на платформи „Телеграм“, чији је оснивач Павел Дуров недавно хапшен у Француској у још једном спору око тога колико држава има права да се меша у проток информација на интернету. Маск је своју медијску епопеју – за коју је веома дискутабилно да ли ће му донети било какав финансијски профит – крунисао тврдњама да су „сада сви новинари“ и да свачији глас треба подједнако да се чује (али гласови претплатника мало гласније).

Да ли су хоризонталне комуникационе платформе забиле ексер у ковчег традиционалних медија, шта данас значи новинарство и ко су новинари, да ли су добродушни милијардери поузданији гарант слободе говора од државе и колико је уопште слободан „слободни проток информација“ на дигиталним платформама, разговараћемо са новинарем и подкастером Марком Николићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић