Филозофија и здравље – од хармоније са свемиром до хетерономије телесности

Филозофско трагање за мудрошћу традиционално је схватано као нешто што подразумева мање или више аскетско одбацивање хетерономије телесног и уздизање изнад појавне стварности у домен чисте умствености и трансценденције. Ова врста односа може се уочити у различитим филозофским дисциплинама – епистемологија је трагала за могућностима сазнања које превазилази хронично непоуздана чула, естетика је стремила идеалној лепоти која није везана за афектације појединачним предметима или особама, а етика је разматрала могућности постизања врлине и среће кроз ослобађање од окова материјалних потреба и органских нагона.
Овај схематизовани поглед на филозофију лако се одбацује улажењем у било које класично филозофско дело. Не само да су и Платон и Аристотел инсистирали да је за постизање духовног мира неопходно, не негирати, већ неговати тело и бринути о његовим потребама, већ су се веома често користили медицинским парадигмама и примерима да би ефектно илустровали своје теоријске увиде. Како се филозофија развијала, а наука напредовала, мењале су се и представе о томе како овај однос духовног и телесног треба ускладити, па смо тако имали вишевековне периоде током којих се филозофска (и теолошка) теорија са својим постулатима и табуима уплитала у медицинску праксу, док данас живимо у времену у коме се медицинске праксе у све већој мери намећу теоријским дисциплинама као што су социологија, психологија, антропологија, па чак и етика. Психичко здравље у тој новој подели често се своди на некакав неурофизиолошко-хормонални баланс, а брига за (бесмртну) душу и њена стремљења остаје скоро заборављена. Телесно здравље, некада замишљено као одскочна даска за душу на њеном трагању за трансцендентним претвара се у нову „тамницу душе“, враћајући нас поново почецима у филозофији питагорејаца и Платона.
Како се филозофија односила према здрављу у антици, а како се односи данас, како су се појмови хармоније и лечења преносили из антике до модерног доба, да ли су душа и тело у овом односу у међувремену заменили места и колико је здрава модерна брига о здрављу питаћемо филозофа Вука Трнавца.
Аутор „Гозбе“: Никола Танасић