„Диско Елизијум“ – филозофија као видео-игра

Када би се видео-игре узимале у обзир за књижевне награде, „Диско Елизијум“ би добио и „Нобела“, и „Пулицера“, и „Небјулу“. Када би се узимале у обзир за филмске награде, освојио би Кан, Венецију, и „Оскаре“ у свим категоријама од фотографије до музике, преко режије, сценарија и главних улога. Да се „Диско Елизијум“ пошаље на Питијске игре у Делфе, вратио би се овенчан маслиновим венцима. У питању је дело које не само да је једном за свагда решило дебату о томе „да ли су видео-игре уметност“, него је истовремено доказало да видео-игре могу бити и – филозофија.

Игра коју је 2019. године објавио, а 2021. године допунио и дорадио естонски студио ЗА/УМ, постала је једна од омиљених тема међу филозофима и теоретичарима уметности. Дизајнирана је као уље платну, смештена у измаштани паралелни свет по узору на међуратну Европу, написана као кад би Марсел Пруст писао сценарио за True Detective након што је завршио мастерклас о књижевности Достојевског на радничком универзитету у Хавани, и то није све. Оно што је предмет игре мање је решавање мистериозног убиства припадника приватног обезбеђења за време штрајка лучких радника у пауперизованом приобалном насељу Мартинез измишљеног инсулиндијског града Ревашола, а више настојање да се реконструише психа и памћење детектива Харијера „Харија“ Дубоаа, из Одељења за крупне деликте 41. станице Грађанске милиције Ревашола, који се буди у непознатој просторији са амнезијом након три дана тешког пијанчења.

О томе зашто је „Диско Елизијом“ игра коју филозофи издвајају у односу на све остале, на који начин она помера границе приповедачке уметности и редефинише модерну књижевност, као и о томе колико нам игра и машта могу помоћи да се ухватимо у коштац са великим филозофским проблемима нашег времена, разговараћемо са филозофом Стефаном Ђукићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић