уторак, 17. сеп 2024, 17:30
Меланхолија позних дела
Чувени мађарски филозоф Бела Хамваш, када говори о специфичним карактеристикама касних дела појединих стваралаца, као пример наводи Гудачки квартет опус 132 Лудвига ван Бетовена.
По чему се ово остварење издваја можете сазнати у емисији Аутограм коју уређује и води Горица Пилиповић.
„О Бетовеновим последњим квартетима тешко је говорити не зато што је у њима зазвучала највиша музика за коју ми знамо. Ни ова музика није преводива. Њен језички пандан, међутим, може се пронаћи тек на неколико скривених места у уметности. То је свет другог дела Фауста, Едипа на Колону, Шекспирове Буре, Бахове Уметности фуге, стари Толстој и Сезан спадају овамо исто тако као старац Платон, Хераклит и Лао Це.
Шта то одваја квартете од ранијих дела? Исто оно што одваја Федра и Номоа, Хенрија VI од Буре и Ану Карењину од Кројцерове сонате. И исто оно што их одваја од ранијих дела спаја их са позним делима других стваралаца. То је загонетна аналогија позних дела. У позним делима метафизика и сликарство, поезија, драма и музика говоре о истоветном свету независно од језика, раздобља, народа и времена. Ту се налази језички пандан музике, о Бетовеновим последњим квартетима готово је немогуће говорити на основу његових ранијих дела. Али не само да се може говорити о њима, него и треба, ако човек говори о делима старог Гетеа и Софокла, старог Платона и Баха", каже Бела Хамваш.
.jpg "Бернштајн")
Коментари