Класично сликарство у ери инстаграма

Од емотикона до интернет мема, од инстаграма до тиктока, визуална комуникација толико је постала свеприсутна у наше време, да се често могу чути тврдње о „крају епохе текста“ и „повратку сликовном изражавању“. Неко би могао помислити да ће у таквом времену сликари, илустратори, карикатуристи, стрип-уметници и дизајнери бити у првом плану глобалне културе, али чини се да није тако. Потребу човечанства за сликама попуњавају аутоматски генератори слике, било ја да су у питању комплексне и (контроверзне) платформе тзв. „вештачкe интелигенције“, корисничке алатке попут канве или фотошопа, или сајтови за састављање интернет мема. Визуални уметници су ту, али су приморани да се боре за своје место под сунцем са машинама које, притом, ни најмање не зазиру од присвајања и несавесне употребе њиховог рада и дела.

А опет, када људи помисле на „уметност“, прво им падну на памет бескрајне галерије и анфиладе великих светских музеја и раскошна уља на платну великих мајстора ренесансе, барока или неокласицизма. На све стране можемо чути све гласније тврдње да „данас нема праве уметности“, али још увек нисмо видели да се та (конзервативна) резигнација модерношћу претворила у масован уметнички покрет. Циници ће да кажу да модерна буржоазија воли да ламентира за одсуством велике уметности, али није вољна да плаћа уметнике да уложе године свог рада да би створили нешто налик на ремек-дела из европских и светских музеја. Много је исплативије штанцати јефтину (а „непроцењиву“) апстрактну уметност и онда је користити за отписивање пореза.

Да ли се криза сликарства нашег времена своди само на новац, ко жели повратак великим темама и великим форматима, а ко их саботира, чиме се данас баве класични сликари и ко је њихова публика, какву вредност имају традиционалне технике у односу на дигитално умножавање, причаћемо са сликарем и илустратором Дарком Стојановићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић