Објективност и једноумље – о култури дијалога у академској јавности

Никога неће превише изненадити ако кажемо да живимо у цивилизацији која је потпуно заборавила на културу дијалога. Друштвене мреже, политичке манипулације, сензационалистички медији – све то сноси део одговорности за атмосферу „ехо комора“ у којој је острашћеност и галама заменила некадашње темељне грађанске врлине попут разборитости, самокритичности и суздржаности. На први поглед, стиче се утисак да је галопирајући, монолошки нарцисизам нашег времена створио бесконачни архипелаг егоцентричних идентитетских система који нити могу, нити покушавају да се на било који начин ускладе са другима. Пажљивији поглед, међутим, открива да из те какофоније индивидуалних солипсизама избија један хор истомишљеника који, упркос својој непоновљивој субјективности, некако успевају да увек имају исто мишљење по свим „актуелним темама“ и да то мишљење крајње колективистички и хорски намећу свакоме ко није спреман да му се конформира. Што је још занимљивије, ова дијагноза наизглед нема никакве везе са степеном образовања, па је ова дијалектика хора и солирања подједнако примењива на сваки јавни форум – од твитера и фејсбука, преко пијаце и славског разговора, па до академске заједнице и научно-истраживачких институција.

Управо губитак способности академске јавности – студената, наставника и алумнија српских, али и светских високошколских установа – да воде отворен друштвени дијалог, представља тему овог разговора. Напетост између личне амбиције и „уходаног пута“, између солипсизама ехо-комора и монолитности глобалног метанаратива, између слободне потраге за разговором и полицијом мисли, између слободе говора и кансел културе, све ће то бити теме разговара са политикологом, комуникологом и једним од уредника портала „Опсег“ Вукашином Милијановићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић