Хватач сунца и Ехо на сонару

Јунакиња новог романа Марије Кнежевић "Хватач сунца" "преступнички је заљубљена у љубав. И када је нема, у мени је", каже на једном месту, на другом изјављује "Никада довољно блискости са онима које волим". А када због нечага пати брани се хумором: "Он је мој главни одбрамбени механизам. Када се појачано зезам, значи да (ми) је много тешко." Љубав и хумор налазе се на свакој страници овог романа у кратким причама, како је жанровски одређен и ауторкин прозни првенац "Храна за псе" (1989).

Међу кључним темама су и сећање, породица, социјални миље и статус писца у друштву... Осим наведеног, у разговору са Маријом Кнежевић чућемо и о важности самог наслова романа.

"Као ехо на сонару" Петра Матовића представља избор из досадашње поезије једног од водећих савремених српских песника средње генерације, у којем су се нашле песме из збирки "Кофери Џима Џармуша", "Одакле долазе даброви", "Из срећне републике", "О садашњости и седативима". Приредила га је Јелена Младеновић, која за Матовића каже да је пре свега песник атмосфере, код којег песничка слика има предност над причом. Такође, његове песме подједнако прожимају емоција и мисао, конкретно и апстрактно, меланхолично и ангажовано. О самом избору песама, у којем се нису нашле и оне из његове прве младалачке књиге ("Камерни комади"), променама и константама своје поезије, о сумњи, односно вери у писање, и, наравно, поезији која је "не хлеб већ морфијум" разговарамо са песником Петром Матовићем.

Уређује и води Соња Миловановић