Композитор Јозеф Маркс

Када је почетком септембра 1964. године Јозеф Маркс (1882‒1964) уз велику помпу сахрањен на бечком Централном гробљу, стотине угледних људи који су га испратили закључили су да је тим чином окончана Марксова ера.

То није био само одлазак светски славног композитора, педагога и музичког критичара, већ и гласника читавог једног покрета чији је харизматични вођа био. О Марксовом угледу у Аустрији говори и податак да је педесетих година прошлог века био разматран као кандидат за председника републике. Па ипак, убрзо након смрти, његово име и остварења прекрио је заборав.

Као и значајан број аустријских композитора рођених у последњим деценијама 19. века, и Маркс је био поборник тоналности у музици, коју је бранио и својим делима и теоријским студијама. Послератна генерација његових аустријских колега га је због тога презирала, демонизујући његов опус као реакционаран. Тек недавно, музичко друштво које носи његово име успело је да у концертне дворане и на дискографска издања постепено враћа Марксова дела.

У првој полoвини XX века Маркс је био један од најпознатијих европских аутора соло песама, али и неко чија је сложена и провокативна оркестарска музика неретко изазивала велике буре. Премијерно извођење његовог ремек-дела „Јесење симфоније” 1922. у Бечу, било је један од највећих музичких скандала аустријске престонице. Сукоб опонената и заговорника овог дела резултирао је чак и тучом пред концерт.

У данашњој емисији представићемо необичан животни пут овог аутора и део његовог обимног опуса – песме за глас и оркестар, „Романтичарски клавирски концерт”, „Серенаде старог Беча”, „Јесењу симфонију”.

Аутор емисије је Ивана Комадина.