Идоли и фетиши филозофије - колико је окоштало наше виђење великих мислилаца

Пре неких месец дана на глобалној геополитичкој сцени повела се занимљива дебата када је немачки канцелар Олаф Шолц јавно критиковао председника Русије Владимира Путина зато што се усудио да, обраћајући се студентима Међународног кантовског конгреса у Калињинграду, изнесе неколико љубазних фраза о „изванредно богатом, духовном и хуманистичком наслеђу Имануела Канта“ и „горућем интересовању за овог блиставог и јединственог мислиоца“ чија су дела „и даље актуелна“. Шолц је са својој култури својственом надменошћу прогласио да Путин „нема право да цитира Канта“, образложивши то са неколико властитих кантовских флоскула о „вечном миру“, „људским правима“ и „руском присвајању Канта“.

Светска јавност је посветила велику пажњу Путиновој и Шолцовој изјави, али јој је потпуно промакао кудикамо провокативнији говор гувернера Калињинградске области Антона Алиханова, који је на истом конгресу у духу хегеловске синтезе изјавио да је Кант – „руски ратни трофеј“, и да се Русија брине о његовом наслеђу без обзира на идеолошка неслагања, као што се сваки добар домаћин брине о наследству својих предака. Алиханов је такође нагласио да је „највеће поштовање према једном филозофу – дијалог са њим“, укључујући ту и оспоравање, преиспитивање, па и интерпретацију у духу времена. „Ако филозофа претворимо у некаквог златног идола, ако се клањамо и падамо ничице пред његовом величином, изговарајући само исправне и ритуалне речи – то је највеће непоштовање и истинско убиство филозофа“, говорио је Алиханов.

О томе у којој мери је Кант, али и читав низ великана историје филозофије, попут Сартра, Хјума, Хегела, Спинозе и др. претворен у „златног идола пред којим се пада ничице“, колико су њихова учења постала папагајско цитирање „само исправних и ритуалних речи“, а сами филозофи – каменице које се бацају према политичким (sic!) неистомишљеницима, разговараћемо са филозофом Дионисијем Дејаном Николићем, пре свега кроз призму његове надахнуте и провокативне књиге Четири огледа о хришћанском либерализму.

Аутор Гозбе: Никола Танасић