Оријентализам на српски начин – Колико нам је близак Блиски исток

У својој култној књизи Оријентализам из 1978. године, амерички културолог палестинског порекла Едвард Саид критикује појам „источњаштва“ у традицији европског и западног образовања као врсту колонијалистичког „подруговљења“ и отуђења источних народа и култура у циљу њихове дехуманизације и империјалног потчињавања. Притом поглед на културу Истока као „путену“, „хедонистичку“ и „увек-већ декадентну“ можемо наћи још у Антици, било да је реч о Херодоту који описује како међански лагодни стил живота „слаби“ и „квари“ народе Мале Азије, грчким историчарима који описују Александрово падање под утицај царске раскоши Персије и Вавилона, или римским историчарима који објашњавају негативни утицај Клеопатре на Марка Антонија. Идеја „источног греха“ и „контаминације“ српске културе „турским“ (односно управо „оријенталним“ елементима) широко је распрострањена у јавном дискурсу Србије, и често је повод за аутоколонијални дискурс који српски и друге балканске народе описује као „лење“, „коруптивне“, „неумерене“, „рајетинске“ и „склоне деспотији“.

Колико су оријенталне везе допринеле формирању модерне српске културе, а колико Срби формирању модерне верзије „оријентализма“? У којој мери се може говорити о „оријенталности“ или „левантинству“ Балкана? Да ли оријентални фолк представља страно тело у српској националној баштини? Да ли је Блиски Исток нешто од чега или у шта треба да се еманципујемо? Све су то питања о којима ћемо разговарати са дизајнером, есејистом и филозофом Огњеном Лопушином.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић