Поезија и револуција – хоће ли лепота спасити свет?

У јулу ове године Немања Каровић, филолог, србиста и асистент на Учитељском факултету добио је награду „Гаврило Принцип“ за своју докторску дисертацију под називом „Поезија и поетика треће генерације српског послератног модернизма“, посвећену исцрпној компаративној анализи песничке заоставштине Љубомира Симовића, Матије Бећковића и Бранислава Петровића. Иако је дисертација сама по себи занимљива, будући да на примеру стваралаштва тројице песника прати категоријалне ломове у српској књижевности између Другог светског рата и Југословенских ратова, на метанивоу је пажње вредна чињеница да је наградом која носи име једног револуционара овенчано теоријско дело које се бави поезијом. И то не било ког револуционара – револуционара чији стихови дан-данас покрећу српски народ на политичко прегалаштво.

Поезија се може посматрати као квинтесенција духа времена и дестилат историјских токова унутар којих настаје, самим тим често као прецизније сведочанство епохе од историјских трактата који тумаче неки период. У турбулентном XX веку, национални пројекти, идеолошка лутања и трагања за смислом исказивана су у стиховима који су епохална кретања некада пратили, а некада – покретали. У том смислу се и поезија српских послератних песника може посматрати као коментар, али и као путоказ.

Које је било место поезије у српској култури за време њених највећих (револуционарних) узлета, а које је данас; да ли је поезија покретач или музичка пратња повесних кретања, и колико места за поезију и лепоту има у данашњој грозничавој, виртуалној стварности друштвених мрежа – разговараћемо са Немањом Каровићем.

Аутор емисије: Никола Танасић