Може ли робот да напише симфонију, а можемо ли ми?

У чувеној сцени филма Ја, робот (2004), снимљеном по мотивима романа Исака Асимова, Вил Смит роботу који за себе тврди да је самосвесно и живо биће поставља чувено питање: „Може ли робот да напише симфонију? Може ли робот да претвори платно у предивно ремек-дело?“. Робот на то одговара питањем: „А можеш ли ти?“ Ова иконична сцена одлично описује актуелни тренутак фасцинације човечанства алаткама тзв. „вештачке интелигенције“, које задиру управо у оне делатности које су донедавно сматране за искључиво људски домен – сликање, писање поезије, компоновање музике.

За разлику од аутоматских генератора текста и слика, који у светској јавности представљају релативну новотарију, алатке које на различитим нивоима омогућују аутоматизацију стварања музичких дела постоје већ деценијама и нашироко се користе у музичкој продукцији, чији производи – случајно или не – у истом периоду постају све више генерички, бездушни и (sic!) роботски. Питање које се ту природно поставља јесте да ли су роботи (тј. технологија) постали толико човеколики да су у стању да парирају људима у нечему толико човечном као што је стварање музике, или је ипак ствар у томе да је човечанство до те мере застранило, те да су се парадигме „музике“ срозале на ниво нечега „што може да направи и машина“.

О томе да ли „вештачка интелигенција“ обесмишљава музику или отвара простор да се она „врати народу“ и прене из учмалости корпоративног мејнстрима, да ли рачунари и технологија могу да замене вежбу и технику, и које је место класике на модерној музичкој сцени разговараћемо са филозофом и пијанисткињом Сањом Влаховић.

Аутор емисије: Никола Танасић