Смрт интелектуалца и како је преживети

Појам „интелектуалца“ добија запажено место у јавном дискурсу европских земаља крајем XIX века и практично одмах након своје појаве долази под подозрење. Различита друштва са различитим идеологијама и различитим социјалним системима препознају „интелектуалце“, односно „интелигенцију“, као проблем – у питању је социјална каста са растућим утицајем на јавност која настаје као природна последица све доступнијег јавног образовања, али чија је лојалност према властитом друштву вечито под знаком питања. Док су у западним земљама „интелектуалце“ изједначавали са субверзивним, социјалистичким елементима, у Источном блоку се наглашавала „поштена“ и „радничка интелигенција“ наспрам универзитетски образоване елите, која је сматрана реакционарном и буржујском.
Упркос свеприсутном презиру и подсмеху, појам „интелектуалца“ опстаје већ дуже од века, означавајући крајње необичну друштвену појаву – групу људи без реалних полуга моћи у друштву (новца, положаја, политичких веза) која остварује диспропорционално велики утицај на друштвене токове у поређењу са својим положајем у социјалној хијерархији, а све то захваљујући искључиво свом образовању.
У време деградације образовних система у великом делу развијеног света, у време наглашеног антиинтелектуализма у јавном дискурсу, али и у време незапамћене политизације, идеологизације и профанизације образовања, „интелигенција“ и „интелектуална елита“ истовремено се манифестују као архаични и превазиђени појмови, али и као неопходност за излазак из нечега што се већ увелико препознаје као цивилизацијски ћорсокак.
Зашто су интелектуалци презрени и ко их је довео на зао глас, ко је крив за галопирајући антиинтелектуализам модерне културе и има ли „интелигенција“ још увек шта да понуди, што српском, а што глобалном друштву, питаћемо филозофа, председника Српског филозофског друштва, а однедавно и председника Kрушевачке књижевно-филозофске школе, др Слободана Kањевца.
Аутор емисије: Никола Танасић