Пет и по деценија од великих Студентских демонстрација '68. - феномен и заоставштина

 Протестовало се, између осталог, због рата у Вијетнаму у Сједињеним Америчким Државама и западноевропским земљама, студенти и радници су се подигли и у Француској и Немачкој, а родило се и Прашко пролеће, покушај увођења „социјализма са људским ликом" у Чехословачкој, које је у августу угушено интервенцијом Варшавског пакта. У Југославији незадовољство због све већих социјалних разлика, незапослености, раскошног живота црвене буржоазије која је „становала на Дедињу, летовала на Брионима, а хранила се по дипломатским магацинима", кулминирало је у јуну '68е године, када су избили велики студентски протести. Немири су већ трајали 7 дана, када се 9. јуна Јосип Броз Тито обратио јавности у телевизијском дневнику. Он је, декларативно, подржао већину студентских захтева, што је за последицу имало крај протеста.

Последице учешћа у демонстрацијама почеле су да се осећају већ током јуна, прво распуштањем огранака Савеза комуниста на Одељењу за социологију и филозофију јер су наводно најактивнији демонстранти долазили отуда. Неки универзитетски професори су изгубили посао. Најгоре су прошли студенти. Они су избацивани са факултета, неки су слати и на издржавање затворске казне. Такав вид обрачуна власти са неистомишљеницима наставио се до средине осамдесетих година, не само над учесницима са Филозофског факултета, већ и над људима из „света културе и уметности". О узроцима и последицама првих и највећих студентских протеста у комунистичкој Србији и Југославији за емисију Речено и прећутано данас говоре књижевник Милисав Савић и редитељ Драгомир Зупанц.

Аутор и водитељ Марко Ђурић.