Керубинијева „Медеја"

Керубини је био у центру живе оперске сцене крајем XVIII века и мада је данас мање познат, испоставиће се да су многе музичке и позоришне иновације које су обично везиване за Бетовена или Росинија, заправо део једног ширег покрета чији је Керубини био кључни учесник. И његова Медеја је у тематском смислу антиципаторска. Настала током периода музичке транзиције, партитура евоцира како отмену срж XVIII-вековног театра тако и приземнију лепоту романтичарске опере. Представа о једној снажној жени која ће починити ужасни злочин, али ће свеједно задобити наше симпатије, јасно наговештава Белинијеву Норму, Доницетијеву Лучију од Ламермура и многе друге незаборавне XIX-вековне хероине. Али, ово дело није наишло на велики успех на премијери и касније је прерађено уз додату музику која је заменила говорне дијалоге између нумера (што је карактеристика француског жанра опере комик), пре него што је преведено на италијански. Управо се у тој форми опера на спектакуларан начин вратила пред публику половином ХХ века са Маријом Калас у изузетно захтевној насловној улози. Њено легендарно извођење било је кључ за привлачење пажње слушалаца односно за буђење свести о снази мита и драмским могућностима музичког жанра до тада сматраног застарелим.

Керубини је, иначе, рођен у Фиренци 1760, али је највећи део живота провео у Паризу. Вешто се сналазио у променама како на пољу музичког укуса, тако и политике тих година, што се често преплиће. Компоновао је опере, камерну и црквену музику одговарајући на потребе тренутка. Његово најпознатије дело свакако је Реквијем из 1816. којим је заправо обележено погубљење краља Луја XVI 1793. Керубинија су веома ценили Хајдн, Бетовен (који га је сматрао највећим савременим композитором), Росини, Шопен. Керубинијев вршњак, рођен исте године, Франсоа-Беноа Хофман, драмски писац који је касније стекао славу као новинар покривајући теме од музике до медицине, написао је либрето за Медеју. Док је уобличавао текст угледао се с једне стране на истоимену драму великог Пјера Корнеја, а с друге и на саму Еврипидову трагедију. Италијански превод начинио је болоњски песник, либретиста и редитељ првих филмова Карло Цангарини, који је иначе сарађивао и на либрету за Пучинијеву Девојку са запада, а превео је и Дебисијеву оперу Пелеас и Мелизанда.

Радња Керубинијеве Медеје смештена је у Коринт, богату и софистицирану средину која је већ прастара у време кад се радња одвија, генерацију или две пре Тројанског рата, око 1200. п.н.е. Медеја је странкиња са Колхиде (данашња Грузија), земље коју су Грци сматрали богатом, али примитивном, и која је повезивана са јаким женама - сматрало се да легендарне амазонке живе у близини.

Поред очигледне драмске снаге, Керубинијева партитура показује и његове способности у вокалном, хорском и инструменталном компоновању. Увертира демонстрира оркестарско мајсторство којем се толико дивио Бетовен, а исто важи и за кратки, интензивно рефлексивни прелудијум за III чин. Вокални парт је величанствен како за солисте, тако и ансамбле. Арија Глауке, Медејине супарнице, из I чина технички је веома захтевна, али ипак одражава невиност и наивност. Терцет Креонта, Глауке и Јасона из истог чина раскошан је у својој елегантној смирености и представља добродошао тренутак узвишености у делу. Тужбалица Медејине слушкиње Нериде истиче се самом својом лепотом. Али, насловна улога је она која мора да изрази целу ту палету емоција. Конфронтација Медеје и Јасона у I чину, па затим и њихов дует на крају чина, изражава цео спектар музичких техника и емотивних стања. Овај распон је чак и шири у Медејиним сценама у III чину, од момента самилости према деци до финалне сцене непомућеног беса.

Представа чији снимак вечерас слушамо, премијерно је изведена 22. октобра прошле године у Мету. У насловној улози је Сондра Радвановски, Џенаи Бругер је Глаука, Јекатерина Губанова је Нерида, Метју Поленцани - Јасон, а Микеле Пертузи - Креонт. Диригује Карло Рици. У паузи ћете моћи да чујете разговор са протагонистима, Медејом и Јасоном, а најавићемо и наш наредни директни пренос. Уреднице су Горица Пилиповић и Маја Чоловић-Васић.