Документарни филм као одбрана или осуда?

Документарни филм До даске сценаристе и редитеља Александра Рељића, посвећен феномену медијске хајке и суђења путем таблоида, премијерно је приказан на 18. Слободној зони , а затим и на фестивалу Мерлинка. Почетком 2020. године у свим медијима су помпезно најављивана хапшења педофила политичара и других јавних личности. Полиција је 28. јануара 2020. године ухапсила модног фотографа, стилисту и Ђ-а из Новог Сада Срђана Швеља. Пре званичног привођења, медији су већ објавили да је Швељо "педофил", који је "силовао, подводио, дрогирао и фотографисао дечаке у порнографске сврхе"., таблоиди су га назвали монструмом и предатором и његов лик објављивали на насловним странама. Иако је тужилаштво у Новом Саду подигло оптужницу у којој ниједна тачка оптужнице није била повезана са педофилијом, јавност то није могла да сазна, јер је суђење било затворено. Редитељ филма До даске, и наш данашњи саговорник Александар Рељић, новинар у Документарно-образовном програму Радио-телевизије Војводине, и аутор бројних телевизијских документарних филмова, у овом филму покушао је да осветли околности под којим је оваква хајка била могућа и како је то утицало на непосредне учеснике, али и најважније - да говори о својој позицији документаристе и томе шта је циљ овог филма.

Пре три године, на Beldocsu је приказан филм Близанци саткани од сна Лее Вахрушев и Сеада Шаботића, филм који прати групу осуђених лица који издржавају казне у Окружном затвору у Београду, њихове контакте са супругама и децом, сањање слободе. Друга гошћа Спорова у култури биће управо Леа Вахрушев, документаристкиња, иначе запослена у Окружном затвору у Београду. Теме које ћемо отворити биће да ли документарни филм може бити осуда или одбрана, како се као филмски аутор поставити спрам овако клиских тема, да ли заузимати став. Да ли добар документарни филм може да помогне гледаоцима да боље разумеју, пробуде се или развију емпатију?

Води Ана Вучковић Денчић.