Бранко Ћопић

Бранко Ћопић (Хашани, Босанска крајина, 1. јануар 1915 - Београд, 26. март 1984) био је српски и југословенски књижевник. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године на групи за педагогију. Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине. 

Најпознатије збирке приповедака су: Под Грмечом (1938), Борци и бјегунци (1939), Планинци (1940), Роса на бајонетима (1946), Свети магарац (1946), Сурова школа (1948), Људи с репом (1949), Одабране ратне приповетке (1950), Изабране хумористичке приче (1952), Љубав и смрт (1953), Драги ликови (1953), Доживљаји Николетине Бурсаћа (1955), Дјечак прати змаја (1956),
Горки мед (1959), Башта сљезове боје (1970); Василиса и монах (1975); Скити јуре зеца (1977);

Романи: Пролом (1952), Глуви барут (1957), Не тугуј бронзана стражо (1958) Осма офанзива (1964), Делије на Бихаћу (1975);

Збирке песама: Огњено рађање домовине (1944), Пјесме (1945), Ратниково прољеће (1947); 

Комедије:  Доживљаји Вука Бубала, Одумирање међеда. 

Бранко Ћопић је цењен и као дечји писац, првенствено захваљујући живој машти и дару за спретно уобличавање својих посматрања, али и несумњивом хумористичком таленту. Написао је преко тридесет књига за децу, међу којима су и два романа.