Дијалекти југа

Због разноликости у говору, односно другачијих дијалеката можемо знати да ли је неко из северне, западне, источне или јужне Србије. Kажу, најлакше ћеш препознати јужњака. И баш из те лаке препознатљивости гомилају се бројни стереотипи о њима и о њиховим дијалектима.

Говорници „јужњачких дијалеката" се доживљавају као необразовани, смешни и гротескни, аутоматски им се приписује низ углавном негативних особина које их, без обзира на њихов стварни социјални, културни и образовни профил, смештају врло ниско на лествици друштвене хијерархије.

Текстови на „јужњачким дијалектима" неизбежно подразумевају неку дозу хумора и прави је изазов на њима написати озбиљан текст. Иако нико не спори колорит и мелодику, за многе је потпуно неразумљив, а највећу разлику у односу на стандардни језик прави употреба два падежа и потпуно посебна реченичка грађа.

„Нашој јавности је јужњачки дијалект често презентован пежоративно, као језик „паприкара" и „сељака" и томе су допринели и сами јужњаци. Врло често Нишлија, Лесковчанин или Врањанац, када пређе наплатну рампу на Бубањ потоку, намах процвркуће „по београдски", а не би ли се додворио престоничанима или просто зато што се стиди да говори онако како то чини у свом граду. Сплићанин се никад не стиди свог далматинског наречја, Здравко Чолић и Неле Kарајлић, иако деценијама живе у Београду, и даље говоре као да су насред Илиџе, једино ће Јужњак да скрива свој аутентични говор као змија ноге. Док се не ослободимо тог комплекса, неће нам бити боље, а до тад можда ово наше лепо и живописно јужњачко наречје нестане." - Дејан Стојиљковић, писац из Ниша и добитник Андрићеве награде.

Kод нас ћемо врло често чути да су шумадијско-војвођански и источнохерцеговачки дијалекти, који су у основи прихваћени као стандард, лепи, чисти, правилни. Овакве идеје су последица дуготрајних процеса и у Србији они сежу у далеко озбиљније сфере него што су естетске категорије. Не сматра се само да говорници јужних дијалеката ружно говоре, него и да су заостали, необразовани, да имају лош културни укус и сумњиве моралне принципе.

Да подсетимо да су нека велика дела наше књижевности управо написана на тзв. „јужњачком": „Ивкова слава", „Зона Замфирова", „Петријин венац", „Нечиста крв", „Kоштана", „Аризани"...

Говоре: Владо Ђукановић, лингвиста, Татјана Трајковић, професор Филозофског факултета Ниш, Департман за србистику, Петко Нишевац, колумниста Јужних вести.

Аутор Душанка Петровић