Музичка историја Крагујевца (1818-2018)

„Развијеност музичке уметности у Милошевој Србији била је на ниском нивоу. Вокално певање или свирање на народним инструментима, као што су гајде, дудуци и двојнице, често уз гусларску пратњу, били су елементарни музички изрази. Турско свирање и арнаутско певање допадало се већини, али није годило странцима, ненавикнутим на тај израз. Ова врста музике - извођена је обично једним инструментом, уз пратњу сахана, бубња, цимбала, триангла и даира са прапорцима. Музички укус није одмицао од задовољства изазваних наступима Цигана и Циганки који су увесељавали кнеза и његове дворане. Оријенталности извођења доприносили су звуци ћеманета, зурли, даира и бубњева, које су изводиле циганске музичке дружине. Цигани свирачи пратили су кнеза и на његовим путовањима. Пирх помиње - зурле Мустафине, које су биле свуда и на сваком месту. И кад је у Крагујевцу основана војна музика, кнез није одбацивао циганску музику. Цигани су неговали певање српских и турских песама и другој господи, не само кнезу... То музичко наслеђе задуго није сменила отменија музика.

Доказ је и то што су крагујевачки ђаци, одлазећи у бечку оперу (1829) запушили уши да не чују оперско певање. Њих је на пут пратио Јосиф Маливук-чиновник Попечитељства просвештенија, желећи да просветли дух младог нараштаја указујући на цивилизованије примере европског духа. - Кад смо чули оперско певање, запушили смо уши да не слушамо. Тако нам се то њихово оперско певање чинило нехармонично.

Онда би тек видели и с тугом се сећали, да нема преко нашег капелмајстора Шлезингера, кад банда засвира Коконице или кад Кара Мустафа, оберлаутар кнеза Милоша, засвира Болан ми лежи Кара-Мустафа и толике друге наше арије, које су нам биле лепше и умилније него и саме опере талијаске." (Из монографије Миле Медиговић Стефановић - Музичка историја Крагујевца (1818-2018).

Гошћа овонедељне Ризнице је др Мила Медиговић Стефановић, аутор монографије „Музичка историја Крагујевца (1818-2018)".

Аутор и водитељ Душанка Зековић.