Круна стваралаштва

Ако судбински мотив Пете симфоније Лудвига ван Бетовена представља најпознатија четири тона у историји музике, онда је „Ода радости" из финала Девете симфоније најпознатија мелодија. Циклус емисија Како слушати музику, посвећен Бетовеновим симфонијама, уредница Горица Пилиповић завршава причом о грандиозној Деветој.

Она је кулминација Бетовеновог симфонијског стваралаштва и непревазиђена до данас, те представља стуб вокално-инструменталног репертоара. Комплетна композиција је визионарска, како у пропорцијама тако и ефекту, представљајући и врхунац техничких захтева свог времена. Девета симфонија такође персонификује дуалитет који ће бити карактеристичан за наредни век - конфликт између класичног и романтичног, старог и новог. Радикално различити стилови Брамса и Листа, на пример, подједнако налазе своје корене у овом делу. С једне стране, то је била потрага за широм лепезом средстава, посебно у хармонији и ритму, унутар стилског оквира XVIII века; с друге - био је то онај прави романтизам, који је фаворизовао и оно што је несавршено, недостижно, лично и екстремно - квалитете који задиру у саму природу класицизма. Ако се посматрају одвојено, прва три става Девете симфоније још увек су укорењена у музици XVIII века, док финале - рапсодичан и прожет песничким значењем - као да експлозивно излази из тог калупа, повлачећи цело дело у свет програмске музике, одређујућег концепта музичког романтизма.