уторак, 12. мај 2020, 17:30
Апотеоза игре
У још једном Аутограму који је посвећен Лудвигу ван Бетовену поводом 250-годишњице од његовог рођења, уредница Горица Пилиповић представља његову VII симфонију.
Рихард Вагнер је, мислећи на богатство ритма, VII симфонију назвао „апотеозом игре", чиме је желео да похвали њен дионизијски дух. То је било довољно да се покрене читав низ безначајних и чудних кореографија, почев од Исидоре Данкан до Леонида Масина, те да се Бетовенова музика погрешно протумачи. Сасвим супротно: потпуно апстрактна и симфонијска до сржи ‒ Теодор Адорно је назива „симфонијом пар екселанс" ‒ VII је, после III и V, даљи корак у коначном напуштању стилских конвенција које су практиковали Моцарт или Хајдн, као и њихови безбројни епигони. Ширење правила класичне хармоније, које је започео у V симфонији, Бетовен је сада само наставио ширећи истовремено и класичне оквире симфонијске форме које су у неким случајевима Хајдн и Моцарт антиципирали. Ако је у својој оркестарској музици Бетовен заправо последњи велики немачко-аустријски класичар, чињеница је да је свима онима који су га следили показао пут ка романтизму.
.jpg "Зоран Мулић")
Коментари