Хипократија

Гост емисије је господин др Бојан Жикић, професор Одељења за етнологију и антропологију Филозофког факултета Универзитета у Београду.

Медицинска антропологија је једна од дисциплина из оквира социокултурне антропологије која се бави начинима доживљавања болест у различитим културама, и реакцијама на болест у терапеутском, психолошком и друштвеном смислу. Поврх тога медицинска антроплогија изучава везу поимања и третмана болести са културним нормама и друштвеним поретком. Може се рећи да је предмет друштвене антропологије људска патња, односно све оно што људи предузимају да би патњу објаснили и смањили, а што се чини кроз различите медицинске системе. Болест није само физички проблем тела, већ може утицати и на дух изазивајући друштвену и културну реакцију, чак и онда када то нисмо у стању да уочимо одмах. Здравствено понашање јесте део културе, јер на свој начин препознаје шта је болест, како се она лечи, где ће се обавити лечење и како се опходити према болеснима. 

Медицински системи у различитим срединама представљају социокултурне производе који одређују доминантно или „званично" схватање тога шта треба подразумевати под болешћу и како јој приступати. Тиме је у предметни инвентар антропологије ушла и биомедицина, односно систем медицинских знања и техника којим располаже јавно здравство у савременом свету и који представљају основ јавне здравствене праксе, али и званичних медицинских дискурса, па чак и легислативе у Европи и Америкама, између осталог. Међутим, не треба занемарити незванично схватање болести и системе знања који нису биомедицински већ, груби названи, „примитивни". Они заслужују проучавање попут било којег другог социокултурног феномена јер прадстављају кохерентну исцелитељску праксу уобличених идеја о настанку болести, проистеклих из општег светоназора припадника неке заједнице.

Биомедицина види тело и сопство као различите и раздвојене ствари; болест ће бити болест тела или болест психе, душевна, ментална болест, како год то назвали. Међутим већина незападнх медицинских система не прави логичку разлику између тела, ума и сопства, одакле се на болест гледа као на нешто што погађа целог човека, без обзира на то да ли је у питању физиолошки поремећај или одећај тешке нелагоде изазван неким уроком. Друштвени односи представљају битан чинилац нечијег здравља, односно болести. Док је за биомедицину тело нека врста изузетно сложеног механизма, или машине, за остале медицинске системе оно је јединство сопства и друштвених односа, другим речима на његов здравствени статус могу утицати поступци, чинови, жеље и осећања других, укључујући ту духове и претке. Тело често представља микрокосмос универзума.

Биомедицина посматра узрочнике болести као све оне чиниоце који доводе до биолошког, физиолошког, неуролошког или анатомског поремећаја. Ти чиниоци су природног, односно физичког и биолошког порекла и на њих се делује физичким, хемијским и биолошким средствима. Сви остали медицински системи заснивају се на народном или такозваном лаичком схватању болести.

О проблемима који настају због конкурентског односа лаичког и биомедицинског схватања узрока, тока и лечења болести, више ће говорити наш драги гост професор Бојан Жикић.

Емисију припрема и води Момчило Б Ђорђевић.