Хипократија

Први озбиљни музеји медицине појавили су се у 16. и 17. веку, углавном као изданак природњачких музеја. Они су били нарочито популарни између 1646. и 1680. године, када је отворено 44 слична музеја у Европи. У то време био је уведен алкохол у музејску употребу, као и посуде од оловног стакла са значајном рефракторном способношћу, тако да су се медицински узорци у њима добро видели, а уз то могли су се чувати десетинама и стотинама година.

Данашњи медицински музеји су инстутуције које чувају и приказују јавности предмете од историјског, научног, уметничког и културног интереса, који су у директној вези са здрављем. Обично излажу моделе, инструменте, књиге и манускрипте, као и медицинске фотографије. Осим тога, у медицинским музејима чувају се и подаци о болницама и историјском развоју фармације.

У настојању да сликовито представи проблеме изучавања и тумачења историје медицинске фотографије и технологије, попут првих рентгенских апарата, један амерички историчар медицине испричао је нешто што личи на анегдоту, али, у ствари, осликава право стање ствари. „Када одем у пензију, бавићу се историјом медицине", рекао му је пријатељ хирург, а он му је цинично одговорио: „А када ја одем у пензију, бићу хирург!" Дакле, један од важних проблема у области историје медицине и у свету и у Србији јесте професионализација. Музеологијом и историјом медицине могу се бавити за то школоване особе а не аматери, из хобија. Коме „припада" историја медицине? Да ли лекарима, историчарима, филозофима, социолозима, антрополозима? Свакако - свима, али је кључ успеха у сарадњи стручњака различитих професија, окренутих и посвећених историји медицине.

Емисију припремају проф. др Момчило Б. Ђорђевић и проф. др Александар Петровић.