четвртак, 28. феб 2019, 11:32
Хипократија
Вакцине - једно од десет најважнијих открића у историји медицине
Гост емисије је госпођа др Милица Простран, вишегодишња професорка фармакологије на Медицинском факултету у Београду.
Кроз историју, болести су сматране божјом казном и у истој мери биле су разлог страха и фасцинације. Међутим, свако револуционарно откриће у лечењу болести било је корак ближе разумевању комплексне мистерије болест и медицине. Као резултат тога, људи су открили много лекова и начина лечења који су спасили милионе живота.
Гледано хронолошки, у 10 највећих и најважнијих открића у медицинској историји до данашњих дана спадају вакцине. Прва вакцина откривена је и примењена 1796. године. Била је то вакцина против великих богиња. Тешко је рећи када су вакцине као принцип беспоговорно прихваћене у медицинској пракси, највише због врло дугог и компликованог пута којим се морало ићи од њиховог открића, а онда до примене. Сада знамо да је све почело 1796. године, покушајима енглеског лекара Едварда Џенера да убризга претходно ослабљени вирус великих богиња у тело човека. Онда је током 1800. године и почетком 1900. године направљено више различитих вакцина тако што је вирус - проузроковач, претходно био врло ослабљен и није више могао изазвати болест. У то време направљене су вакцине за најсмртоносније болести на свету укључујући велике богиње, беснило, туберкулозу и колеру. Током даљих двеста година, велике богиње су практично избрисане с лица Земље.
Ево хронлогије још девет највећих открића. То су анестезија (1846 ); инфективне клице (1861); медицинско приказивање тела човека сликом (1895); пеницилин (1928); трансплантација органа (1954); лекови против вируса (1960); матичне ћелије (1970); Имунотерапија 1978); Вештачка интелигенција (21 век).
Вакцине, уопштено гледано, помажу у заштити људи од инфекције пре него што дођу у контакт са проузроковачем болести. Вакцине поред тога, ублажавају симптоме болести кад до њих дође након инфекције вирусом против кога је дата вакцина. Функција вакцине је, у суштини, припремање природне одбране, коју чини наш имунски систем. Кад се вакцина убризга у тело, изазива имунску реакцију на исти начин као и кад је тело нападнуто вирусом, али у таквој ситуацији се најчешће не јављају симптоми. Кад се јаве, они су много блажи од оних за време болести. Наш имунски систем открива и препознаје делове који настају од уништеног или ослабљеног вируса после вакцинације. Ти делови се називају антигенима. Кад се одигра препознавање, у телу почиње производња протеина који се називају антителима.
Уколико наше тело дође у контакт са истим вирусом у будућности, имунски систем ће га препознати и спречити да изазове болест. Потребно је време да тело направи имунитетет против вируса. Због тога, вакцину је најбоље дати две недеље пре него што вакцинисана особа дође у контакт са вирусом.
Постоје два типа вакцине на тржишту: вакцина која има само антиген као своју главну компоненту и не садржи помоћна средства и друга која има две компоненте - антиген (са деловима ослабљеног или убијеног вируса) и помоћно средство, тзв. појачивач.
Типови вакцине и методи њене производње су различити. Вакцина за сезонски грип на тржишту је већ 60 година. Постоје различити методи производње вакцине: Традиционални метод који користи јаја; Нови метод који користи телесне ћелије сисара; Метод у фази истраживања који користе биљке, инсекте, и култивисане бактерије.
Већ 6о година производе се вакцине против грипа коришћењем оплођених ембрионских кокошијих јаја. Овим методом је потребно око 4 месеца да би се направила вакцина. Предности су сигурност и искуство стечено њеним коришћењем вакцине у последњих 60 година.
Од 1990. године развијени су нови методи производње вакцина - из ћелија ткива. Обично се користе културе ћелија из бубрежног ткива. Предности овог метода су брзина производње што је нарочито важно у случају пандемије. Осим тога, овим методом је могуће спречити мутацију вируса током процеса производње.
О вакцинама ће нам више говорити наша драга и уважена гошћа госпођа др Милица Простран.
Емисију припремају проф. др Момчило Б. Ђорђевић и проф. др Александар Петровић.
Коментари