Хипократијa

Током прве половине живота, елементи кичменог стуба, а нарочито међупршљенски дискови, иако су под сталним притисцима, добро одржавају своју физичку структуру и конфигурацију. Међутим, како време пролази, лигаменти и међупршљенски дискови све више губе влажност и еластичност, а у задњем делу пршљенова, глатке зглобне површине малих, фасетних зглобова постају делом неравне, углавном због дегенерације зглоба као целине. У јесен живота, лако се може утврдити да међупршљенског диска у пређашњем облику више нема. Попут неке исушене воћке губи запремину и више не служи као поуздани амортизер удара. Међупршљенски диск који се по биохемијској грађи мало разликује од коже, не побољшава своја нарушена својства помоћу разних лекова и суплемената, па ни онда када је режим живота без физичких оптерећења. Кад диск постане довољно дегенерисан и недовољно ефикасан, поготово ако су сличном процесу подлегли мали фасетни зглобови, онда је кичма у дисфункцији. Иако се процес старења не може зауставити, сталном физичком активношћу малог интензитета ипак се продужава трајање и функционалност лигамената, зглобних капсула и мишића, а то олакшава живот.
Али, шта је то „нормална" структура кичме одраслих особа у зрелом животном добу? Вероватно је то она структура коју има већина појединаца у општој популацији одраслих. Међутим, када се „нормално" дефинише на тај начин, онда се подразумева да свако животно доба има своју нормалност. Оно што је нормално за старе, није нормално за младе и обрнуто. С друге стране, када очигледне промене на кичми, типичне за старе, не дају симптоме, онда се не могу сматрати патолошким, већ изразом природног биолошког процеса старења. Стога, свака старосна група дефинише своје сопствене стандарде којих су свесни искусни клиничари и зато раздвајају природне од патолошких промена на костима и меким ткивима слабина и крста. Дугогодишње промене у зглобовима, њиховим капсулама и околним меким ткивима, као и лигаментима, традиционално се називају реумом. Међутим, у савременој медицинској литератури, реума се ставља у историјски контекст, јер је једно од најраније идентификованих медицинских стања, сличних мноштву других, а којих је више од сто. Болови који се повремено понављају у леђима, а нарочито у доњем, слабинском делу и слабинско-крсном споју, нису реткост међу адолесцентима и младим светом, док су од 40. године па надаље очекивана појава и, статистички гледано, правило. Дегенерација коштанолигаментних структура најизразитија је на последња три вратна и два најнижа слабинска пршљена. Приближно три четвртине прегибања и опружања слабина одвија се у зглобу између последњег слабинскоги првог крсног пршљена.
У суштини, пуцање прстена диска и излазак његовог језгра у кичмени канал представља финале његове ране и постепене дегенерације. Финале се одиграва обично у четвртој деценији, изненада, после доскока или дизања терета, с тим што је у таквим случајевима значајан чинилац генетичка предиспозиција. Дегенеративне промене диска очигледне су у средовечности, али их има и раније. Класична хернијација диска и њена клиничка слика ретко када настају у тренутку, као гром из ведра неба, већ углавном после изненадно насталих и потом вишечасовних и вишедневних болова у леђима, затим ограничене покретљивости и ходања. Јављају се и проблеми са сфинктерима, додуше ређе. Много пута језгро диска продире у кичмени канал, што неурохирурзи највише воле јер се у таквим случајевима хернија лако одстрањује у једном комаду.
За разлику од стандардног хируршког лечења херније слабинског диска, данас се све чешће користи тзв. ендоскопски метод којим се кичми и хернији дискa прилази кроз мали отвор на леђима, ширине кључаонице. Операција се изводи нарочитим инструментима и под микроскопом.

О ендоскопској дискектомији (ектомија=одсецање), говориће наш највећи мајстор овог типа неурохирургије, уважени гост Хипократије др Марко Марковић.

Eмисију припрема и води проф. др Момчило Б. Ђорђевић.