Град

Новосађанин Бора Виторац (1940) сећа се: "Негде '56-'57. године Драган (Павлов) и ја спонтано смо започели наше каламбуре-перформансе. Нисмо одмах слутили куда нас то води. Засмејавали смо и провоцирали затечену публику на улици. Људима то није било баш најјасније, али ми смо имали потребу да наставимо. Све време постојао је ризик, зато нам је било потребно довикивање ДЕИ ЛЕЧИ (иде чиле*). Тада те наше каламбуре код нас нико није називао перформансом, нити сматрао формом уметничког изражавања..."

* иде чилагер, иде полицајац, иде милиционер...

А Драгољуб Павлов (1940) додаје: "Почињу представе на улици, у парку, необичне за сивило свакодневнице, инспирисани старим џезом, немим филмовима, колажирамо старомодно и авангардно. Бора набавља фотоапарат и бележимо наше акције... За време студирања од првих зарађених пара купујем осмомилиметарску камеру и почиње заједнички експеримент на филму..." 

До 2006. за њихове иницијалне новосадске перформансе - извођене у периоду од 1957. до 1965 - готово да нико није знао. А онда почињу да се организују изложбе (МСУВ), снима се документарни филм (Ненад Милошевић), у Art in America излази шестострани портфолио о групи Деи Лечи (2010)... О Бори Виторцу и Драгољубу Павлову говоре и пишу Зоран Пантелић, Вујица Решин Туцић, Славко Богдановић, Слободан Тишма... Прошле године излази и монографија у издању Музеја савремене уметности.

У Граду, о групи Деи Лечи говоре Славко Тимотијевић - приређивач монографије - и актери: Бора Виторац и Драгољуб Павлов. А са снимака Ненада Милошевића, уз обиље старог џеза, чућемо и Вујицу Решина Туцића (1941-2009) и Слободана Тишму...

Аутори емисије су Снежана Ристић и Радоња Лепосавић.