Премијера
Поетски свет Еустахије Арсић
Прва књижевница чије се име нашло на корицама неке штампане књиге код нас, била је Еустахија Арсић. Своја дела писала је на славеносрпском језику, а осим матерњег, претпоставља се да је говорила још шест језика. Остала је упамаћна и као прва жена – сарадник Летописа Матице српске и као добротворка. Помагала је штампање књига Јоакима Вујића, Вука Стефановића Караџића и других значајних аутора тога доба.
Autor:
Бранка Селаковић
Од свог почетка, 1968. године, па до данас емисија Код два бела голуба прича приче о старом Београду, његовим житељима, појавама и догађајима, али и приче о прошлости осталих места Србије, и о свему ономе што представља живо језгро наше традиције. [ детаљније ]
.png "Поетски свет Еустахије Арсић")
"У мрачности овога тавног церног гроба
У мрачности овога тавног церног гроба Лежие кости избраног Србљина свог народа!
Душа сербска и ревност, благородно сердце
За живота својим оплео је венце!
Позднијег ће китити свог потомства главе,
Озарене наукама, свег света славе!
Брига, мисл, свет науке, миле своје деце
Просвештена верх достић, пленило му сердце.
Гди заслуге толике, у нужди народа, Помагао си својски, као свога рода!''
Ове стихове Еустахија Арсић посветила је свом трећем супругу, Сави Арсићу, добротвору и мецени, поборнику просвете и пренумеранту на многа дела, који је сваком арадском учитељу даровао по 4 ланца земље, а „при заведенију педагогијски у Араду школа поклони свој собствени дом и одреди да се у њему будушти учитељи и пастири народни уздржавају и потом благородно дело обштег изображенија распростиру и крепе“.
Уклесани су на великој плочи која је узидана на јужној страни цркве светих Петра и Павла у старом делу Арада. Црква је задужбина њиховог кума, доктора права, народног добротвора, оснивача „Текелијанума“ и председника Матице српске, Саве Текелије, који је ту и сахрањен.Еустахија Арсић рођена је у Иригу, 14. марта 1776. године, а умрла је у Араду 17. фебруара 1843, у којем је и провела највећи део живота.
Музичка уредница: Марија Радојевић
Аутор и уредник: Бранка Селаковић
Коментари