Да нам живи, живи - добровољни рад, некад и сад

Првомајски и уранци и протести су остали, у највећој мери, за нама, а пред нама су још три дана државног празника којим настављамо да славимо рад и раднике. Већина нерадно, али, надајмо се, макар са неком мишљу о томе шта се и због чега слави. Мањина - мањински нерадно, а у свакодневној бризи за опстанак на послу и одржање егзистенције и здравља. Само озбиљно старији припадници некадашње радничке класе и тзв. средњег сталежа још увек се сећају прослава Првог маја уз концерте и параде и у истинском задовољству због напретка животног стандарда. И док данас некадашњи најрепрезантативнији простор за прославу Празника рада испред, такође некадашње, савезне скупштине испуњава недефинисана шаторска сценографија, ми ћемо се сетити како су и учесници омладинских радних акција били део првомајских парада. Славио се тако и добровољни рад, а акцијаши и међу њима посебно ударници били су понос многих породица и целог друштва. Како се сећа прослава Првог маја некада, шта приближава, а шта раздваја некадашње акцијаше и данашње волонтере и могу ли се то старо и ово савремено искуство добровољног рада срести у некој тачки - питаћемо нашег госта, једног од оснивача Удружења учесника ОРА и волонтера Србије Зорана Матовића.