Венера пред огледалом

Сликали су је и Тицијан, и Рубенс, и Веронезе… али нико тако као Веласкес. Веласкесова „Венера пред огледалом“ је бринета. Нема цвећа, нема накита. Није у раскоши. Римска богиња љубави и лепоте лежи на тамном прекривачу беле постеље, с леђа окренута на бок, ослоњена на десну руку. Витка као сребрни лук, ломна у прегибима, нага и чедно скупљене косе. Античка богиња пути у свакој жени. Ту је и купидон, одају га наго тело и крила. Иначе је сасвим обичан клинац, драг и мио. Придржава огледало испред црвене драперије на голом зиду. А њен одраз – чиста уметност, тајна за домаштавање, прича за одгонетање. И где она гледа? Шта види? Одраз свог лица у сликарским назнакама или онако, с љупком таштином, баца поглед на своје прелепо тело? Можда гледа у нас? И шта ми уопште видимо? У минулим вековима није било колебања – био је то врхунац уметничког приказа лепоте.