Жељин - бранилац Жупе александровачке

На првом месту, јер Жупу брани од продора ка северу јаких ветрова са Проклетија и тако чува од мраза шпалире винове лозе од чијег се грожђа прави вино, пред којим се сви мало поклоне када чују да је жупско. А затим, не превише стрм, богат водама, густим, највише буковим, шумама и непрегледним теписима зелених ливада, с пролећа и лета препуним ситног, разнобојног цвећа, Жељин је омиљена излетничка, шеталачка и планинарска дестинација Александровчана и осталих Жупљана, свих узраста. Иако га последњих година све више посећују и освајају и други, у Александровцу кажу да се њихова планина и даље може сматрати пределом нетакнуте природе и – иако га не крију – ни не жуде за његовом превеликом туристичком експлоатацијом. Нешто касније у односу на нашу посету, Жељин се, заједно са планином Столови на коју се наслања, по Уредби Владе Републике Србије, окитио титулом Предела изузетних одлика, као природно добро од регионалног, односно великог, значаја, сврстано у Другу категорију заштите, да би се очували његова густа хидрографска мрежа сачињена од извора, потока и река, букове и храстове шуме те станишта дневних лептира.

Распитујући се у Александровцу ко би могао да нам исприча причу о Жељину, без много двојбе упутили су нас на Еко клуб „Жељин“, а то је и друштво заљубљеника у ту планину и чисту природу, али и мали локал, баш клуб, у самом центру жупске престонице. Тамо су нас дочекала двојца од 12 оснивача удружења – Игор Лачњевац и Иван Брборић, обојца Александровчани у својим четрдесетим годинама. Од њих смо чуле како се живи под Жељином и са њим, како се он чува и осваја и шта та планина још може да заустави осим хладних ветрова са севера.

Забележиле и приредиле – Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић