недеља, 07. јан 2024, 10:05
Реприза
Црква Светог Луке у Срему
Храм је молитвена кућа, место мира и тишине, место где сте најближе и Богу … и себи. Осећање дубоког поштовања које нас обузима кад уђемо у храм је понекад врло лично, али често се рађа и због дивљења идеји о милости, доброти, правди...и сопственој сврси коју човеку доноси вера.
Пут нас је одвео у Срем. У село Купиново, па до цркве Светог Луке. Средњи век - време настанка између 1450. и 1455-те године. Подигао ју је деспот Ђурађ Бранковић у непосредној близини средњовековне тврђаве Купиник, чији остаци и данас сведоче о помало скрајнутом делу српске историје. Данас је познато да је значај овог места непроцењив, јер је након пада Смедерева, што историјски представља и пад наше државе у руке Турака, Купиник наредних седам деценија био не само резиденција, већ и престоница српских деспота и центар српства, око којег се окупљало племство, свештенство и народ чувајући идентитет и традицију.
Стари град Купиник први пут помиње се у две повеље угарског краља Жигмунда из 14. века као угарско краљевско утврђење. Од почетка 15. века постаје резиденција српских деспота у којој су столовали деспоти Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић, Вук Гргуревић, познат као Змај Огњени Вук, Ђорђе и Јован Бранковић са мајком Ангелином.
У овој причи важно место има поменути храм светог Луке, који је жив дан данас. Значајан је због своје историјско-документарне вредности, помиње се крајем XV века као гробна црква сремских деспота из породице Бранковиц́. Разрушен је и запустео после турског освајања Срема, више пута је обнављан. То је једнобродна црква масивних зидова, подигнутих од камена и опеке, са олтарском апсидом полукружног облика. Барокни иконостас, богато резбарен, настао је много касније, у XVIII веку и дело је Јакова Орфелина.
Остаци средњовековне тврђаве Купиник и црква светог Луке чувају једну невероватну причу, испредену од историје, легенди и народних прича, а исприрчао нам је парохијски свештеник Предраг Михаиловићи из Купинова.
Забележиле Елизабета Арсеновић и Мирјана Никић.
Коментари