Читај ми!

Рајачке пивнице - Акропољ винских подрума

Када од Хајдук-Вељковог и Мокрањчевог Неготина кренете двадесетак километара на југ и додатно се приближите тромеђи наше земље, Бугарске и Румуније, стићи ћете у Рајац. Пут кривуда кроз равницу на левој страни Тимока, заобилазећи густе, шумовите брежуљке с десна и делимично пратећи пругу Ниш – Прахово. На путу нема много возила нити се пролази кроз насеља, она су мало по страни, па се зато путнику на тренутке чини као да иде на крај света. Но, како је све на шта му поглед падне лепо, разгранато и заталасано, смарагдно и кристално, мирно и тихо, јави се и помисао – прави рај. Стигавши у Рајац, као да сте крочили у сам његов центар. Дочекује вас уређено и ушушкано село са више стотина кућа и са, нажалост, као и у многим другим местима у Србији, „пропорционалним“ бројем становника – према попису из 2011. било их је 304, сада је вероватно и мање. Али је зато све више посетилаца привучених причама о чувеним рајачким пивницама, кућама за вино.

Наиме, релативно оштро узбрдо, али не превише високо, уским и још кривудавијим друмом од оног који нас је довео у Рајац, кроз шуму која понегде више личи на прашуму, на два километра од центра села, налази се - како га неко лепо описа - „Акропољ винских подрума". На заравни Белог брега, одакле се, до Тимока у даљини, шири поглед на питомину целог краја и осунчане падине са шпалирима винограда, налази се скуп камених кућа - мањих и већих, нижих и виших, али у које се обавезно ступа идући неколико степеника на доле, пошто су све укопане у земљу. У неправилном реду (овај оксиморон једино одговара стварном изгледу), са уличицама насутим камењем и прораслим ниском травом, све пивнице као да воде нечему што бисмо могли назвати тргом. Ту је дрво-запис, испод њега обредни камени сто, око којег се поносни виноградари и винари окопљају за Светог Трифуна да ломе колач и, мало даље, бунар. Тишина је чујна, људски гласови се чине као уљези, јер, кажу Рајчани, вино је племенито пиће и захтева посвећеност, одвојеност, чистоту и мир.

Пивница је некада било у свим селима неготинског краја, свако је имало свој вински одраз, свака кућа свој вински подрум, јер су виногради, грожђе и вино били дубоко уткани у живот сваког човека од рођења до смрти. Међутим, модеран живот, онај који и сада сви живимо, рекло би се већ у шестом преносу брзине, почео је да ствари мења из темеља још крајем 19. века, па су многи Тимочани одустајали од својих пивница, неки их чак и срушили. Зато их данас има само у пар села, а најбројније су у Рајцу.

Ми смо их, „којекуда", обишле у друштву знаменитог Рајчанина, примаријуса доктора Петра Пауновића, епидемиолога, дугогодишњег директора Завода за јавно здравље „Тимок" у Зајечару, учитеља здравља и оснивача Рајачке школе здравља, скупљача етнолошког блага Тимочке крајине и, наравно, виноградара и винара, чија је породична пивница стара 170 година. 

Забележиле - Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.

 

Којекуда Којекуда

Autor:
Аутори: Елизабета Арсеновић и Мирјана Никић

Емисија Радио Београда 1 која ће вас, баш како јој и назив говори, водити од Келебије до Медвеђе, од Бајине Баште до Неготина - у сеоца и градове, у прошлост и будућност, у стварно и могуће. [ детаљније ]

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње